Тако је морало бити (драма у три чина)/34
XIV
СТАНКА, МАРИЈА, ЈЕЛА
СТАНКА (утрчи напред пре мајке и грли Јелу) Добар дан, Јелкице, гледај, гледај, гледај! (Она носи пуно разних пакетића)
МАРИЈА (ушла је за њом, такође оптерећена пакетићима)
ЈЕЛА (иде јој одма усусрет и љуби руку) Ох, па и ви, мајка, толики терет?
МАРИЈА: А тек смо почели!
СТАНКА: Имамо да купимо још девет стотина деведесет и девет ситница. Гле, колико је дугачак списак! (Показује једин лист дугуљасте хартије.) Али, Јело, ти ми данас изгледаш нешто бледа!
МАРИЈА: То сам баш и ја хтела рећи.
ЈЕЛА: Одиста?... Можда... можда од умора, нисам добро спавала. (Прелазећи немарно преко тога разговора) А ви журите, необично журите са тим набавкама?
МАРИЈА (седа уморно у фотељу) Та како не би, забога, кад све до сутра треба набавити.
СТАНКА: И кројачица се буни, вели: мораће радити целу ноћ.
ЈЕЛА: Па да, незгодно је... сувише брзо. Ја сам баш размишљала о томе, немогуће је до сутра све посвршавати. Кад би се могло бар за недељу дана одложити, било би тако добро. Је л' те да би било добро?
СТАНКА: Не, никако не! Сутра, боље сутра. Ти знаш, Јело, како сам срећна што до сутра није тако далеко.
МАРИЈА: Да, за тебе, а ја бих боме волела да је даље... Ја не знам да л' ћемо стићи све да свршимо.
СТАНКА: Стићи ћемо!
ЈЕЛА (милујући је) Ти мислиш, мала. Срећни увек превиђају немогућности. А ја се, видиш, потпуно слажем са мајком и, бога ми, чисто ми дође да саветујем оца да ствар одложимо за недељу дана.
СТАНКА (изненађено) Али, Јело, шта је теби? Откуд сад наједанпут тако мислиш, кад си баш ти...
ЈЕЛА: Да, у први мах мислила сам и сама, али доцније, кад сам размислила... разговарала сам и с оцем, па и он...
МАРИЈА: Је л' и он тако мисли?
СТАНКА: Ти си већ с оцем разговарала? Ти си већ учинила кораке у том смислу? Ти си већ...? (Заплаче горко) Боже мој, боже мој, сви сте против мене, сви, сви...
ЈЕЛА (милује је) Но, но, лудице моја, буди мирна, буди мирна, није то тако страшна ствар недељу дана пре или после.
СТАНКА: О, то много значи, врло много!
ЈЕЛА: Али, не бој се... срећа ти неће измаћи... не дамо ми да ти срећа измакне...
СТАНКА: Ја се бојим, бојим се оца Милановог. Све ми се чини да он у свему тражи повода да ствар поквари. Бојим га се.
ЈЕЛА: Буди мирна. Нећемо дати ми томе староме господину тако лако повода То може бити само пријатељски разговор.
СТАНКА: Ал' ја те молим, Јело, немој да дајеш ни повода таквом разговору; немој да будеш ти узрок мојој несрећи.
ЈЕЛА: Твојој? О, никада! (Болно) Радије ћу своју срећу срушити да на њој твоју назидам но што ћу дозволити да моја невоља претрпа твоју срећу! Не, не, радије нека сам ја сама несрећна.
СТАНКА (изненађено) Ти? Зашто би ти имала бити несрећна, и зашто би моја срећа носила твоју несрећу?
ЈЕЛА (тргне се) Та не... тако само кажем... не знам ни сам зашто сам тако рекла... можда само да те умирим. Иди, идите, мајко, свршавајте послове.
МАРИЈА (устаје) Та да, забога, губимо само време у празним разговорима.
СТАНКА: А ми свратили, мислили да и ти пођеш с нама?
ЈЕЛА: Не, не могу; морам бити код куће. Идите сами, а ја ћу већ доћи по подне к вама. (Љуби мајци руку)
СТАНКА (љубећи се с Јелом) Биће сутра, је ли? Ти си се само шалила са мном? Хтела си само да ме мало препанеш. Признај је ли?
ЈЕЛА (испраћајући их): Да. Да, ја сам се само шалила. Хтела сам само да кушам... Шалила сам се!
МАРИЈА и СТАНКА (оду).
|