Тако је морало бити (драма у три чина)/33
XIII
ЈЕЛА, ЂОРЂЕ
ЂОРЂЕ (долази, сломљен, резигниран) Нисам успео... одбио ме је!
ЈЕЛА: Још боље, хвала му! Ђорђе, ми смо ипак спасени!
ЂОРЂЕ (остане као прикован на вратима и гледа неверице)
ЈЕЛА (дочепа пакет с новцем са стола) Ево... пуних двадесет хиљада... носи, носи што пре...
ЂОРЂЕ (полети усхићен) Јело?!
ЈЕЛА (тура му пакет) Носи... иди, иди што пре. Није доцкан, још није, али је већ последњи тренутак... Иди!
ЂОРЂЕ (још увек поражен) Откуда... како?
ЈЕЛА: Станкин мираз... Отела сам га, разумеш ли, отела сам га из руку очевих.. прстен ће бити одгођен за читаву недељу, дотле имамо времена, Иди, иди... не питај даље. Казаћу ти све.
ЂОРЂЕ: Јело, како да ти благодарим... како да...
ЈЕЛА: После, после... иди сад, иди и... врати ми се слободан! (Чисто га одгура те он оде. Она усхићена жури прозору, који је остао отворен, гледа за њим и маше му весело руком.)
|