Tako je moralo biti (drama u tri čina)/3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVI ČIN
◄   II III IV   ►

III

SOFIJA, PREĐAŠNjI

SOFIJA (unosi buket beloga đurđevka pa, kad spazi gospođu, zastane na vratima prestravljeno kao da je u kakvom prestupu uhvaćena) Oh!
JELA: No? Šta je? Verovatno, nije trebalo da vidim?
ĐORĐE: Razume se da nisi trebala videti. (Sofiji) Sada već, kada ste bili tako neoprezni, nosite, nosite tamo.
SOFIJA (odnosi buket u sobu za ručavanje)
ĐORĐE (Jeli) To je samo jedna od pažnji, a ima ih puno, puno... sve što ti voliš, sve što je tebi drago! Već tri dana brinemo ja i Sofija.
JELA: Pa to je čitava zavera.
ĐORĐE: Da, zavera, kojom smo hteli da te iznenadimo.
JELA (odlazi ravnodušno ogledalu i doteruje frizuru) Vidim te poslednja dva-tri dana turobna i neraspoložena, pa sam mislila i nije ti do toga. Odista, šta ti je te si od nekoliko dana tako neraspoložen?
ĐORĐE: Oh, ništa!
JELA: Pa ipak... ti ne jedeš i rñavo spavaš?
ĐORĐE: Obične, male brige.
JELA: Valjda ne brige o mome rođenom danu?
ĐORĐE: To su bile samo prijatne brige, koje su me osvežavale.
JELA: Szmo neka nije zbog mene, ne želim zbog mene da imaš teških briga... (Pogleda u sobu za ručavanje na kojoj su vrata ostala otvorena.) Gle, pa čak i sto spremljen, i to sve, sve do najmanje sitnice. (Otišla je na vrata i broji servise) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest. Što znači to, postavljeno za šest?
ĐORĐE: Znači da ćemo imati goste na ručku.
JELA: Goste? Koje goste?
ĐORĐE: Samo one koji su tebi mili i dragi. Tvoj otac i majka, Stanka i njen zaručnik.
JELA: E, to je već pravo iznenađenje! I kako da ja to ne primetim, sve te pripreme?
ĐORĐE: Ja ništa drugo nisam ni želeo do to da te prijatno iznenadim, te da te uverim kako sam uvek samo na tebe mislio.
JELA (ipak ravnodušno) Uspeo si, potpuno si uspeo.
ĐORĐE: Pa ipak ne potpuno, očekivao sam nagradu...
JELA: Nagradu?
ĐORĐE: Bar jedan osmeh tvoj, kad si mi poljubac malopre uskratila.
JELA: Oh, detinjarije!... Koliko je to već časova? Blizu je podne, je l'? Pa to bi mogao već doći ko, a ja još nisam ni obučena. (Na vratima sobe za ručavanje.) Sofija! Sofija!
SOFIJA (pojavljuje se na tim vratima) Molim!
JELA: Dođite da mi pomognete. (Odlazi u svoju sobu, Sofija za njom.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 81 godina.