Тако је морало бити (драма у три чина)/3
III
СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ
СОФИЈА (уноси букет белога ђурђевка па, кад спази госпођу, застане на вратима престрављено као да је у каквом преступу ухваћена) Ох!
ЈЕЛА: Но? Шта је? Вероватно, није требало да видим?
ЂОРЂЕ: Разуме се да ниси требала видети. (Софији) Сада већ, када сте били тако неопрезни, носите, носите тамо.
СОФИЈА (односи букет у собу за ручавање)
ЂОРЂЕ (Јели) То је само једна од пажњи, а има их пуно, пуно... све што ти волиш, све што је теби драго! Већ три дана бринемо ја и Софија.
ЈЕЛА: Па то је читава завера.
ЂОРЂЕ: Да, завера, којом смо хтели да те изненадимо.
ЈЕЛА (одлази равнодушно огледалу и дотерује фризуру) Видим те последња два-три дана туробна и нерасположена, па сам мислила и није ти до тога. Одиста, шта ти је те си од неколико дана тако нерасположен?
ЂОРЂЕ: Ох, ништа!
ЈЕЛА: Па ипак... ти не једеш и рñаво спаваш?
ЂОРЂЕ: Обичне, мале бриге.
ЈЕЛА: Ваљда не бриге о моме рођеном дану?
ЂОРЂЕ: То су биле само пријатне бриге, које су ме освежавале.
ЈЕЛА: Сзмо нека није због мене, не желим због мене да имаш тешких брига... (Погледа у собу за ручавање на којој су врата остала отворена.) Гле, па чак и сто спремљен, и то све, све до најмање ситнице. (Отишла је на врата и броји сервисе) Један, два, три, четири, пет, шест. Што значи то, постављено за шест?
ЂОРЂЕ: Значи да ћемо имати госте на ручку.
ЈЕЛА: Госте? Које госте?
ЂОРЂЕ: Само оне који су теби мили и драги. Твој отац и мајка, Станка и њен заручник.
ЈЕЛА: Е, то је већ право изненађење! И како да ја то не приметим, све те припреме?
ЂОРЂЕ: Ја ништа друго нисам ни желео до то да те пријатно изненадим, те да те уверим како сам увек само на тебе мислио.
ЈЕЛА (ипак равнодушно) Успео си, потпуно си успео.
ЂОРЂЕ: Па ипак не потпуно, очекивао сам награду...
ЈЕЛА: Награду?
ЂОРЂЕ: Бар један осмех твој, кад си ми пољубац малопре ускратила.
ЈЕЛА: Ох, детињарије!... Колико је то већ часова? Близу је подне, је л'? Па то би могао већ доћи ко, а ја још нисам ни обучена. (На вратима собе за ручавање.) Софија! Софија!
СОФИЈА (појављује се на тим вратима) Молим!
ЈЕЛА: Дођите да ми помогнете. (Одлази у своју собу, Софија за њом.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|