Tako je moralo biti (drama u tri čina)/14
XIV
JELA, STANKA
JELA (diže glavu i pogleda na vrata kroz koja je on izišao. Savlada je zatim duboki bol, te zajeca i zarije glavu u ruke)
STANKA (posle izvesne pauze javlja se na vratima) Jelo, mi te čekamo. (Primeti da ona grca i pritrči joj) Jelo, Jelo, zaboga, šta je tebi?
JELA (udaljuje je rukom)
STANKA: Ali šta je tebi? Ti plačeš?
JELA (uzdržava se) Ne, ne, ostavi me!
STANKA: Boli te što ili...?
JELA (seda na divan) Molim te, ostavi me, ostavi me samu.
STANKA: Ali, zaboga.. ja ću da zovem majku.
JELA: Ostavi me, ostavi me... teško mi je, setila sam se nečega... suze će mi olakšati. Sad ću ja tamo, doći ću.
STANKA: Majka se čudi...
JELA: Idi, idi k njima da im ne bi palo u oči. Sad ću ja, čim me prođe. Ne želim da mi
otac i majka primete suze u očima. Idi, molim te, sad ću ja.
STANKA (polazeći) Ali... dođi, jer se oni već čude što te nema. (Ode)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|