Тако је морало бити (драма у три чина)/13
XIII
ЈЕЛА, НЕСТОРОВИЋ
ЈЕЛА (кад спази на вратима Несторовића, немило се изненади и тргне) Ах!
НЕСТОРОВИЋ: Извините, госпођо!...
ЈЕЛА: Ви?
НЕСТОРОВИЋ: Нисам желео да вам учиним ту непријатност...
ЈЕЛА (усиљено) Ох, не!...
НЕСТОРОВИЋ: Ако вас узнемиравам?...
ЈЕЛА (збуњено) Зашто? Не!... само ме изненађује.
НЕСТОРОВИЋ: Дошао сам по позиву вашег гооподина супруга. Синоћ ме је два пута тражио па, како ме није нашао, оставио ми је карту, молећи ме да се данас пошто пото нађемо.
ЈЕЛА: Мој муж ми није ништа о томе говорио.
НЕСТОРОВИЋ: Утолико пре вас је морао изненадити мој долазак, моја појава у вашој кући... ја признајем и сам незгоду овога сусрета.
ЈЕЛА: Не увиђам је. Имате посла са мојим мужем и... што би ме то изненаñивало?
ЈЕЛА: Не увиђам је. Имате посла са мојим мужем и... што би ме то изненађивало? Извол'те. (Нуди га да седне и она седа.)
НЕСТОРОВИЋ: Па ипак, сусрет овај...
ЈЕЛА: Не видим да је то што необично.
НЕСТОРОВИЋ: Већ пет је година, а ми се насмо срели. Сад први пут.
ЈЕЛА: Свакако је ишао својим путем, а путеви нам се нису укрштали. (Устаје и одлази прозору.)
НЕСТОРОВИЋ: Да, сваког је судбина водила својим путем.
ЈЕЛА (горко) Судбина? (Тргне се) Уосталом да! (Враћајући се са прозора) Данас је тако пријатан дан.
НЕСТОРОВИЋ: Да... пријатан. Ах, могао сам још и заборавити, иако ми је некада данашњи дан био тако драг. Данас је ваш роñендан, зар не? Ако ми дозволите да вам поднесем своје честитке. (Устаје и прилази јој)
ЈЕЛА (осећајући се у врло незгодном положају, окреће му леñа и тражи предмет коим би се забавила) Чудо ми је да Ђорђа нема још?
НЕСТОРОВИЋ: Мени није неугодно да га сачекам, бојим се само... (Седа и разгледа албум. После подуже паузе) Збиља, госпођо, када се већ дала овако добра прилика, какву сам ја већ годинама желео, зашто ми не бисте допустили да вам се оправдам?
ЈЕЛА: Да се оправдате? Шта би имали ви преда мном да се правдате?
НЕСТОРОВИЋ: Некада смо били тако блиски једно другом...
ЈЕЛА (хтела је да пресече тај немили разговор) Ах, молим вас...
НЕСТОРОВИЋ: Да, били смо тако блиски, па ипак нам се стазе размимоиђоше. Ја сам пошао својим путем, са уверењем да сам њиме морао поћи, а ви својим са уверењем да сам свему ја крив.
ЈЕЛА: То су старе приче, које немају толико вредности да би их требало још којипут читати. Ја сам већ одавна склопила ту књигу.
НЕСТОРОВИЋ: Старе приче имају ту добру страну што се на крају њиховом, на последњој страни, све објасни, све што би читаоцу могло остало нејасно. Допустите ми, дакле, да преврнем само један, само онај последњи лист.
ЈЕЛА (одбијајући) Ја вас молим, господине...
НЕСТОРОВИЋ: Ви се сећате, госпођо, оних топлих осећаја који су нам некада били заједнички.
ЈЕЛА (узбуђено и нервозно) Ја вам нисам допустила, господине...
НЕСТОРОВИЋ: Нисте, али немојте ми ни бранити. Саслушајте па ме осудите, јер досад сте ме осуђивали несаслушана. Кад сам једном, тада још, покушао да вам се писмено оправдам, ви сте ми писмо неотворено вратили, и ја сам и даље у вашим очима остао грешник без своје кривице.
ЈЕЛА (јетко) Без кривице?
НЕСТОРОВИЋ: Једина моја кривица је што сам вас волео, а ту кривицу ја и данас гако радо носим на души, али не и њене последице.
ЈЕЛА (јетко) Хм! (Окреће главу да га не слуша.)
НЕСТОРОВИЋ: Или зар нисам вам тада дао довољно доказа те моје љубави?
ЈЕЛА: Да... речима.
НЕСТОРОВИЋ: Зар речима само? Та ја сам вас и запросио!
ЈЕЛА (не може да се обузда) Запросио? Да, да, запросио, али и уценио. Ви који сте ставили као први услов прошевине питање новца; ви, који сте, новца ради, ту прошевину и напустили, ви имате храбрости, рачунајући ваљда на време које је отада протекло, да се позивате на тај
догађај као ка доказ љубави. Али... ох, боже... колико сам се заборавила! Ја нећу да говорим о томе, ја не могу допустити да се тај разговор настави.
НЕСТОРОВИЋ: Сад га већ морам наставити; ја морам да исправим ту тешку заблуду, која ме тако дуго у вашим очима терети. Ви знате, госпођо, да сам ја имућан, да сам наследник једне богате тековине, па зар можете веровати да су неколико хиљада динара могли бити разлог да прегорим оне осећаје према вама, којих се ни до данас још нисам
ослободио? Зар ви одиста верујете то?
ЈЕЛА: Ја нећу да вас слушам!
НЕСТОРОВИЋ: Па ипак вас молим, саслушајте ме! Нека вам не буде тешко чути истину коју треба да чујете. Ја овом исповешћу не мислим оптуживати оца вашега, ја знам чак колико он вас воли, колико је топла његова родитељска љубав према вама, али, опростите овој отворености, али и ви сами морате признати да он спада у онај ред људи који имају
добро срце, пуно љубави и према своме и према туñину, но људи који не умеју увек да воде рачуна о приликама у животу; људи који верују да је живот само једна пријатна шетња по утапканим парковским стазама, и људи који невоље лако преброñавају само зато што мисле да им је све дозвољено.
ЈЕЛА (увређено) Али, господине!...
НЕСТОРОВИЋ: Ја сам свестан, госпоñо, своје грубости у овоме тренутку; она је чак један од највећих разлога који ме је уздржавао да не потражим бар посредне путеве да се пред вама оправдам. Ја сам свестан чак и бола који вам својим речима могу нанети, али ја морам најзад прећи преко тих обзира, ако желим да се одбраним од вашег неправедног мишљења о мени.
ЈЕЛА: Али све то није потребно, господине, све је излишно, све без циља, без разлога, без... за мене је то сасвим свеједно хоћете ли се ви оправдати или не.
НЕСТОРОВИЋ: Али не и за мене, госпоñо. За мене је то оправдање једна неопходна потреба, један дуг савести, или боље, дуг части својој. Понављам, госпоñо, да кривица није на мени, понављам да ми је немило кћери оца оптуживати, али...
ЈЕЛА: Отац?
НЕСТОРОВИЋ: Он је једини крив. У љубави мојој према вама он није гледао будућност свога детета, већ врло згодну прилику да једног младог, неискусног и богатог наследника искористи. Ја сам вашем оцу чинио, чинио све што сам могао чинити, све што сам из обзира
према зама требао и могао учинити. Ја сам чак пристао, кад је већ о миразу реч, да ми тај мираз само на папиру да; ја сам, више него то, пристао чак и мираза да се одречем. Све, све, разумете, све сам пристао, на све жртве сам био готов, али сам се најзад морао
уставити пред његовом навиком да моју имовину сматра као своје наследство и да завлачи руку у мој џеп кад год то за потребно наñе. Када сам покушао бранити се од те његове навике, он је то узео за увреду, и једног дана добио сам писмо којим ми отказује прошевину и моли ме да прекинем свако општење са његовом кућом. (Пауза)
Вама је, вероватно, све то друкче претставио, али тад кривица би могла бити само на вама што сте тако лако пристали да промените мишљење о човеку који то није заслужио од вас.
ЈЕЛА (после извесне борбе) Не знам, не знам ништа, нисам слушала, нисам ништа чула!
НЕСТОРОВИЋ: Па ипак, чули сте толико колико је потребно да знате истину.
ЈЕЛА: Кад бих примила све то за истину?
НЕСТОРОВИЋ (одлучно) Ја стојим пред женом којој не смем неистину говорити, којој нисам никад неистину говорио.
ЈЕЛА (колебајући се) Ја не знам како бих у том случају оца оправдала?
НЕСТОРОВИЋ: Али бар мене оправдајте.
ЈЕЛА: Нашто вам?
НЕСТОРОВИЋ: То би ми оправдање била једина накнада за изгубљену срећу.
ЈЕЛА: Или за равнодушност којом сте тај губитак преболели?
НЕСТОРОВИЋ: Мој мир ви називате равнодушношћу, превиñајући да је мир гдекад најјачи израз бола. Јер шта сте ви очекивали од мене? Ја сам врло обичан човек; ја не умем бити јунак ни романа ни драме; ја сам обичан грађанин од крви и меса; грађанин квалификован пореском књижицом и војничком буквицом. Ви нисте ваљда очекивали да одем у гору и предам се усамљеничком животу, да се закалуñерим или да извршим самоубиство? Дирнуло ме је, заболело ме је кад вас је други запросио и учинио сам оно што је кадар учинити један обичан грађанин, жалио сам, жалио сам искрено и себе и вас.
ЈЕЛА (тешко узбуђена, покушава да савлада узбуђење)
НЕСТОРОВИЋ (узимајући, после дуже паузе, шешир и штап) Ја не желим присуством да вам и даље досађујем. Мени је довољно утехе што сам успео да вас, после толико времена, видим и што ћу отсада у вашим очима бити ваљда мање крив. Је л'те?
ЈЕЛА: Нашто вам то?
НЕСТОРОВИЋ: О, госпо, стало ми је необично до тога; стало ми је, јер се ни до данас још нисам ослободио оних осећаја који су ме једном за вас везивали и...
ЈЕЛА: Господине!
НЕСТОРОВИЋ:...и верујем да и у вама живи тај осећај.
ЈЕЛА (прибравши се) Осећај дужности, господине. Ви заборављате да говорите са женом удатом, кад је потребно да вас опоменем на то.
НЕСТОРОВИЋ: Не заборављам, госпоñо, али знам да је ваш брак био само израз пркоса према мени, а не и љубави према човеку коме сте пружили руку, али срце не.
ЈЕЛА: Господине, ви немате права да одреñујете односе моје према мужу мом. Ја сам вам исувише дозволила, а ви сте се исувише користили. Ја вам не дозвољавам више ни једну реч о том, ја...
НЕСТОРОВИЋ: Дозволите ми бар да се опростим! (Прилази јој пружајући руку, но она се окреће не дајући му своју) Ни то? Жалим што вас нисам бар толико одобровољио. Збогом, госпођо! (Полазећи на вратима још једном застане, погледа за собом. Одлази.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|