Тако је морало бити (драма у три чина)/14
XIV
ЈЕЛА, СТАНКА
ЈЕЛА (диже главу и погледа на врата кроз која је он изишао. Савлада је затим дубоки бол, те зајеца и зарије главу у руке)
СТАНКА (после извесне паузе јавља се на вратима) Јело, ми те чекамо. (Примети да она грца и притрчи јој) Јело, Јело, забога, шта је теби?
ЈЕЛА (удаљује је руком)
СТАНКА: Али шта је теби? Ти плачеш?
ЈЕЛА (уздржава се) Не, не, остави ме!
СТАНКА: Боли те што или...?
ЈЕЛА (седа на диван) Молим те, остави ме, остави ме саму.
СТАНКА: Али, забога.. ја ћу да зовем мајку.
ЈЕЛА: Остави ме, остави ме... тешко ми је, сетила сам се нечега... сузе ће ми олакшати. Сад ћу ја тамо, доћи ћу.
СТАНКА: Мајка се чуди...
ЈЕЛА: Иди, иди к њима да им не би пало у очи. Сад ћу ја, чим ме прође. Не желим да ми
отац и мајка примете сузе у очима. Иди, молим те, сад ћу ја.
СТАНКА (полазећи) Али... дођи, јер се они већ чуде што те нема. (Оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|