Sudbina jednog razuma/2

DJEJSTVO PRVO

POZORIJE 2.

POZORIJE 2.

(DOKTOR S KNjIGOM U RUCI, PREĐAŠNjI.)

DOKTOR: Zemljeopisanije Štajna, po najnovijem državnom stanju, od god. 1822. Nije li to sovršenije od Zemljeopisanija Solarovićevog, i novije od Vujićevog? Srbi mogu biti samo čerez mene bogati u prosveti.
ISAJLO (tajno Manojlu): Vidiš, kako je učen.
MANOJLO: Zaista, jer mu se čisto kosa nakostrešila; valjda je mnogo mislio.
DOKTOR (Isajlu, gledeći u knjigu): Za ručak ćeš prepraviti trifelja.
ISAJLO: Trifelja?
DOKTOR (opet gleda u knjigu): Jest, trifelja.
ISAJLO: A šta je to trifelja?
DOKTOR: To je trifelj.
ISAJLO: Lepo, samo kad bi znao, šta znači.
DOKTOR: Kako ne bi znao, šta je trifelj, šimlovina i lukovo rastjenije, kad u knjigi stoji da dobro učastvuje na vkus? Ili oćeš da ja i tvoju dužnost izvršujem?
ISAJLO: Bože sačuvaj, g. doktore! Samo bi rad znati šta ću kupiti, jer se bojim da ne pogrešim.
DOKTOR: Kupićeš — trifelja.
ISAJLO: To moram zapisati, pa pitati koga, zašto ja sam čovek prost, vi znate dobro.
MANOJLO: Da nije to nemačko trifel?
DOKTOR: I Nemci tako zovu.
MANOJLO: E, pa to su gljive.
ISAJLO: A otkud ti to znaš?
MANOJLO: Kako ne bi znao, kad kod nas u kući Nemci svaki dan gotovo jedu.
DOKTOR (gledi u Manojla, prstom pokazujući u zvmlju): Jest, gljive, i gljive su vrlo prijatne. (Isajlu) Posle ćeš doneti i datela.
ISAJLO: Šta je to?
DOKTOR: Rodi u Berberskoj, gdi ima i južnog voća i korinog i smokvinog drveta koje Berberi osvim svega ljube. Reke su tu samo primorne, i mororazbojstvo je poznato. Poznat je i Tunis sa lepim dvorom baja i kasarinama. Zemlja se osim Algira deli na tri bajatstva.
ISAJLO: Pa u kojoj ću berbernici kupiti to što kažete.
DOKTOR: Kakva berbernica?
ISAJLO: Vi rekoste da rodi u berbernici sa smokvinim drvetom i da to berberi najviše jedu.
DOKTOR (podigne obrve): Pikljenico ljudska, ja sam samo kazao da se datel kao proizvod u Berberskoj zemlji rađa. Zar ti ne znaš proizvode razni zemalja? Svaki je predjel bogat na drugima. U Gvijani su proizvodi: jaguare, tapire, mravožderni medvedi, batati i druge začine. U zapadnoj Indiji: karabijsko grozničko drvo, gvozdeno, mahagonsko i lebovo drveće. Ovo je dosta da postigneš ponjatije datela.
ISAJLO: Ali, šta je to datel?
DOKTOR: Kako ne bi znao šta je datel?
ISAJLO: Ne znam ni kako ću iskati, ni gdi ću ga tražiti.
MANOJLO: Da nije to što i Nemci zovu datel?
DOKTOR: To ne graniči ni na kaku sumnju.
MANOJLO: E, pa kod nas se kaže urma.
ISAJLO: Urma? Urma? To sam i ja znao?
DOKTOR: Urmu nisam hoteo upotrebiti, jer je reč turska, a od takovog đubra treba jezik čistiti. (Na strani.) Ovaj bi mi dečko mogo pomagati pri pisanju zemljeopisanija. (Jasno.) Otkuda si ti, dragi?
MANOJLO: Ja sam terzijski momak, no poznat sam sa Isajlom.
DOKTOR: Kaži Perzerinom.
MANOJLO: Pa kako sam od njega čuo da ste čovek učen, zaustavio sam se, da vas vidim, jer i ja imam volju na nauke, da mogu biti po vremenu činovnik. Zato bi dragovoljno i služio kod vas, samo da bi nauku pocrpio.
DOKTOR (oda poduprvši njnjigom čelo): Moj dragi, ja vidim da si ti dobro upamtio ono moje izrečenije: „Čovek je čovekom samo čerez razumnu dušu“ i zato treba da se razum bori u pribavljanju umne i duševne rane, i to samo pri prvom početku, a pri drugom i trećem početku biće mu mnogo lakše.
MANOJLO: O, da lepi reči! Kad bi samo smisao njiov znao.
DOKTOR: Znaćeš, dragi moj, jer svašta ima svoje klipe koje treba preći. Kako ti je ime?
MANOJLO: Manojlo.
DOKTOR: To je reč tuđa, a Srbin treba sa srpskim duhom da diše. Zato ćeš se unapredak zvati Osvim.
MANOJLO: Osvim?
DOKTOR: Samo te na to uslovije u službu primam, i umesto što bi ti plaćao, stupićeš u plodnost nauke. To i želiš, mili. Za nekoliko meseca možeš biti doktor filosofije.
MANOJLO: Doktor? doktor, kao vi? Ej Isajlo, čuješ li?
ISAJLO: Ajd’ ne luduj, kad ne znaš ni strane jezike.
DOKTOR: O ti otobljene pameti! Zar ti je nepoznato da će za 300 talira dobiti diplomu, da se i ne makne od kuće; pa može jošt postati i člen kraljevog učenog društva.
MANOJLO: Molim, g. doktor, kako ono rekoste: čovek je čovekom črez...?
DOKTOR: Samo črez razumnu dušu.
MANOJLO: Aa! Samo čerez razumnu dušu. Dakle, kad čovek ima dušu, a ova nije razumna, onda nije čovek.
DOKTOR: Nije.
MANOJLO: Baš dobro! Jedan me lud čovek uvek zadirkuje i grdi. Bar ću ga moći ubiti, kad nije kao drugi čovek.
DOKTOR: Nije slobodno izvrtati, jer podlom i lukavom izvrtanju reči nema kraja ni konca.
MANOJLO: Vi se srdite, g. doktor?
DOKTOR: Srdim se na sve što graniči na podlost i nemoralnost; a podlo je reči izvrtati.
MANOJLO: Ja ne znam kako se mogu reči izvrtati.
DOKTOR: Jerbo je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila.
MANOJLO: Uhu! ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko?
DOKTOR: Duševna rana.
MANOJLO: A kakva je to duševna rana? Ono što obično jedemo, ne pušta tako jako koren.
DOKTOR: Kao što tjelo svoje tjelesne sile i moć hrjepi, tako se razum bori u pribavljanju umne i duševne rane.
MANOJLO: Ali kakva je ta duševna rana; je li obična: pasulj, kupus, meso, lebac?
DOKTOR: Duševna je rana nauka.
MANOJLO: Aa! Zato međer treba nauku jesti. Samo da je slatka.
DOKTOR: U prvom početku je nauka gorka.
MANOJLO: Ništa, samo neka bude u drugim počecima slatka, a u prvom možemo i malo šećera metnuti.
DOKTOR: Ja moram odlaziti, zato da povtorim, što sam do sada govorio, pa da zaključimo. Dakle: Čovek je čovekom samo čerez razumnu dušu. Jesi li upamtio?
MANOJLO: Jesam.
DOKTOR: Duševna je rana u neizmerime dubine kraj spustila.
MANOJLO: I to znam, samo ne znam zašto se tako krije.
DOKTOR: Jerbo se razum bori u pribavljanju duševne rane.
MANOJLO: To je junak neki. Molim, g. doktor, kako se zove ta nauka gdi se razum bije?
DOKTOR: Ne bije, nego bori. To se zove filosofija.
MANOJLO: Šta je dakle filosofija?
DOKTOR: Filosofija je tako visoka nauka, da samo onaj može biti učen koji je iz nje doktor. Ona se predaje u mnogim nedostatočnim sveučilištama, no najbolja je u Germaniji, a najgora onde gdi se predaje mađaro-latinski, kao na primer u Kezdi Fazareli, Aranjiosu, Cibinu itd. Zasad je dosta. (Isajlu) Moj će razum i danas ostati kod kuće sedeći. Zato uzmite na um.
ISAJLO: Nemajte brige, g. doktor, kao da ga sami čuvate.
DOKTOR (Manojlu): Povtoravaj često i upisuj u knjigama mudrost koju sam ti raščlenio, pa ćeš doći do 24 predjela neba. (Otide.)
MANOJLO (krsti se): O! O! O! da čudna čoveka!
ISAJLO: Jesam li ti kazao?
MANOJLO: Oće da me penje u nebo. Kuku, majko, šta neću jošt doživiti!
ISAJLO: Takvi su doktori! Jesi li vidio kako srpski govori?
MANOJLO: Da ne znam da je doktor, reko bi smeten je. No, šta ono reče da čuvamo?
ISAJLO: Razum.
MANOJLO: To mi je za čudo. Zar nije razum u glavi?
ISAJLO: On mi uvek govori, kad polazi kud, da njegov razum ostavlja kod kuće da sedi. A zašto, bog bi ga znao.
MANOJLO: Pa jesi li ga koji put vidio?
ISAJLO: Bogami, ja nisam. A šta mi je do njegovog razuma? Ja se izvalim pa spavam, a on ili išo s razumom ili bez razuma, meni nije stalo.
MANOJLO: Ja bi baš želio viditi kako izgleda razum, a osobito doktorov razum. Ajde da vidimo!
ISAJLO: Mani se toga. Može biti da mu je što poremećeno, pa će kazati, mi smo mu pokvarili.
MANOJLO: Ali mene sve nešto kopa. Ako ti nećeš, idem ja sam; i tako sam doktorov đak.
ISAJLO: Ostavi sad, evo nekoga.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.