Судбина једног разума/2

ДЈЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРИЈЕ 2.

ПОЗОРИЈЕ 2.

(ДОКТОР С КЊИГОМ У РУЦИ, ПРЕЂАШЊИ.)

ДОКТОР: Земљеописаније Штајна, по најновијем државном стању, од год. 1822. Није ли то совршеније од Земљеописанија Соларовићевог, и новије од Вујићевог? Срби могу бити само через мене богати у просвети.
ИСАЈЛО (тајно Манојлу): Видиш, како је учен.
МАНОЈЛО: Заиста, јер му се чисто коса накострешила; ваљда је много мислио.
ДОКТОР (Исајлу, гледећи у књигу): За ручак ћеш преправити трифеља.
ИСАЈЛО: Трифеља?
ДОКТОР (опет гледа у књигу): Јест, трифеља.
ИСАЈЛО: А шта је то трифеља?
ДОКТОР: То је трифељ.
ИСАЈЛО: Лепо, само кад би знао, шта значи.
ДОКТОР: Како не би знао, шта је трифељ, шимловина и луково растјеније, кад у књиги стоји да добро участвује на вкус? Или оћеш да ја и твоју дужност извршујем?
ИСАЈЛО: Боже сачувај, г. докторе! Само би рад знати шта ћу купити, јер се бојим да не погрешим.
ДОКТОР: Купићеш — трифеља.
ИСАЈЛО: То морам записати, па питати кога, зашто ја сам човек прост, ви знате добро.
МАНОЈЛО: Да није то немачко трифел?
ДОКТОР: И Немци тако зову.
МАНОЈЛО: Е, па то су гљиве.
ИСАЈЛО: А откуд ти то знаш?
МАНОЈЛО: Како не би знао, кад код нас у кући Немци сваки дан готово једу.
ДОКТОР (гледи у Манојла, прстом показујући у звмљу): Јест, гљиве, и гљиве су врло пријатне. (Исајлу) После ћеш донети и датела.
ИСАЈЛО: Шта је то?
ДОКТОР: Роди у Берберској, гди има и јужног воћа и кориног и смоквиног дрвета које Бербери освим свега љубе. Реке су ту само приморне, и мороразбојство је познато. Познат је и Тунис са лепим двором баја и касаринама. Земља се осим Алгира дели на три бајатства.
ИСАЈЛО: Па у којој ћу берберници купити то што кажете.
ДОКТОР: Каква берберница?
ИСАЈЛО: Ви рекосте да роди у берберници са смоквиним дрветом и да то бербери највише једу.
ДОКТОР (подигне обрве): Пикљеницо људска, ја сам само казао да се дател као производ у Берберској земљи рађа. Зар ти не знаш производе разни земаља? Сваки је предјел богат на другима. У Гвијани су производи: јагуаре, тапире, мравождерни медведи, батати и друге зачине. У западној Индији: карабијско грозничко дрво, гвоздено, махагонско и лебово дрвеће. Ово је доста да постигнеш поњатије датела.
ИСАЈЛО: Али, шта је то дател?
ДОКТОР: Како не би знао шта је дател?
ИСАЈЛО: Не знам ни како ћу искати, ни гди ћу га тражити.
МАНОЈЛО: Да није то што и Немци зову дател?
ДОКТОР: То не граничи ни на каку сумњу.
МАНОЈЛО: Е, па код нас се каже урма.
ИСАЈЛО: Урма? Урма? То сам и ја знао?
ДОКТОР: Урму нисам хотео употребити, јер је реч турска, а од таковог ђубра треба језик чистити. (На страни.) Овај би ми дечко мого помагати при писању земљеописанија. (Јасно.) Откуда си ти, драги?
МАНОЈЛО: Ја сам терзијски момак, но познат сам са Исајлом.
ДОКТОР: Кажи Перзерином.
МАНОЈЛО: Па како сам од њега чуо да сте човек учен, зауставио сам се, да вас видим, јер и ја имам вољу на науке, да могу бити по времену чиновник. Зато би драговољно и служио код вас, само да би науку поцрпио.
ДОКТОР (ода подупрвши њњигом чело): Мој драги, ја видим да си ти добро упамтио оно моје изреченије: „Човек је човеком само через разумну душу“ и зато треба да се разум бори у прибављању умне и душевне ране, и то само при првом почетку, а при другом и трећем почетку биће му много лакше.
МАНОЈЛО: О, да лепи речи! Кад би само смисао њиов знао.
ДОКТОР: Знаћеш, драги мој, јер свашта има своје клипе које треба прећи. Како ти је име?
МАНОЈЛО: Манојло.
ДОКТОР: То је реч туђа, а Србин треба са српским духом да дише. Зато ћеш се унапредак звати Освим.
МАНОЈЛО: Освим?
ДОКТОР: Само те на то условије у службу примам, и уместо што би ти плаћао, ступићеш у плодност науке. То и желиш, мили. За неколико месеца можеш бити доктор философије.
МАНОЈЛО: Доктор? доктор, као ви? Еј Исајло, чујеш ли?
ИСАЈЛО: Ајд’ не лудуј, кад не знаш ни стране језике.
ДОКТОР: О ти отобљене памети! Зар ти је непознато да ће за 300 талира добити диплому, да се и не макне од куће; па може јошт постати и член краљевог ученог друштва.
МАНОЈЛО: Молим, г. доктор, како оно рекосте: човек је човеком чрез...?
ДОКТОР: Само чрез разумну душу.
МАНОЈЛО: Аа! Само через разумну душу. Дакле, кад човек има душу, а ова није разумна, онда није човек.
ДОКТОР: Није.
МАНОЈЛО: Баш добро! Један ме луд човек увек задиркује и грди. Бар ћу га моћи убити, кад није као други човек.
ДОКТОР: Није слободно извртати, јер подлом и лукавом извртању речи нема краја ни конца.
МАНОЈЛО: Ви се срдите, г. доктор?
ДОКТОР: Срдим се на све што граничи на подлост и неморалност; а подло је речи извртати.
МАНОЈЛО: Ја не знам како се могу речи извртати.
ДОКТОР: Јербо је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила.
МАНОЈЛО: Уху! ала је то дубоко! Ко је то спустио у дубине крај? Ко?
ДОКТОР: Душевна рана.
МАНОЈЛО: А каква је то душевна рана? Оно што обично једемо, не пушта тако јако корен.
ДОКТОР: Као што тјело своје тјелесне силе и моћ хрјепи, тако се разум бори у прибављању умне и душевне ране.
МАНОЈЛО: Али каква је та душевна рана; је ли обична: пасуљ, купус, месо, лебац?
ДОКТОР: Душевна је рана наука.
МАНОЈЛО: Аа! Зато међер треба науку јести. Само да је слатка.
ДОКТОР: У првом почетку је наука горка.
МАНОЈЛО: Ништа, само нека буде у другим почецима слатка, а у првом можемо и мало шећера метнути.
ДОКТОР: Ја морам одлазити, зато да повторим, што сам до сада говорио, па да закључимо. Дакле: Човек је човеком само через разумну душу. Јеси ли упамтио?
МАНОЈЛО: Јесам.
ДОКТОР: Душевна је рана у неизмериме дубине крај спустила.
МАНОЈЛО: И то знам, само не знам зашто се тако крије.
ДОКТОР: Јербо се разум бори у прибављању душевне ране.
МАНОЈЛО: То је јунак неки. Молим, г. доктор, како се зове та наука гди се разум бије?
ДОКТОР: Не бије, него бори. То се зове философија.
МАНОЈЛО: Шта је дакле философија?
ДОКТОР: Философија је тако висока наука, да само онај може бити учен који је из ње доктор. Она се предаје у многим недостаточним свеучилиштама, но најбоља је у Германији, а најгора онде гди се предаје мађаро-латински, као на пример у Кезди Фазарели, Арањиосу, Цибину итд. Засад је доста. (Исајлу) Мој ће разум и данас остати код куће седећи. Зато узмите на ум.
ИСАЈЛО: Немајте бриге, г. доктор, као да га сами чувате.
ДОКТОР (Манојлу): Повторавај често и уписуј у књигама мудрост коју сам ти рашчленио, па ћеш доћи до 24 предјела неба. (Отиде.)
МАНОЈЛО (крсти се): О! О! О! да чудна човека!
ИСАЈЛО: Јесам ли ти казао?
МАНОЈЛО: Оће да ме пење у небо. Куку, мајко, шта нећу јошт доживити!
ИСАЈЛО: Такви су доктори! Јеси ли видио како српски говори?
МАНОЈЛО: Да не знам да је доктор, реко би сметен је. Но, шта оно рече да чувамо?
ИСАЈЛО: Разум.
МАНОЈЛО: То ми је за чудо. Зар није разум у глави?
ИСАЈЛО: Он ми увек говори, кад полази куд, да његов разум оставља код куће да седи. А зашто, бог би га знао.
МАНОЈЛО: Па јеси ли га који пут видио?
ИСАЈЛО: Богами, ја нисам. А шта ми је до његовог разума? Ја се извалим па спавам, а он или ишо с разумом или без разума, мени није стало.
МАНОЈЛО: Ја би баш желио видити како изгледа разум, а особито докторов разум. Ајде да видимо!
ИСАЈЛО: Мани се тога. Може бити да му је што поремећено, па ће казати, ми смо му покварили.
МАНОЈЛО: Али мене све нешто копа. Ако ти нећеш, идем ја сам; и тако сам докторов ђак.
ИСАЈЛО: Остави сад, ево некога.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.