Судбина једног разума/3
| ◄ Позорје 2. | ПОЗОРИЈЕ 3. | Позорје 4. ► |
ПОЗОРИЈЕ 3.
(ШАЉИВАЦ И ПРЕЂАШЊИ)
ШАЉИВАЦ: Ко седи овде, момци?
ИСАЈЛО: Г<осподин> доктор.
ШАЉИВАЦ: Има ли код доктора готови рецепта, да ми дате један?
ИСАЈЛО: Он није доктор за болеснике, него за философију.
ШАЉИВАЦ: А, то је што друго. Како му је име?
ИСАЈЛО: Ми не знамо.
ШАЉИВАЦ: Дакле ви нисте код њега?
ИСАЈЛО: Јесмо код њега послужитељи.
МАНОЈЛО: Ја сам његов и слуга и ђак.
ШАЉИВАЦ: То је добро! А шта си научио?
МАНОЈЛО: Тек сам данас ступио у службу, но опет знам да је човек човеком само через разумну душу, да је душевна рана у неизмериме дубине крај свој спустила, и философија је тражи.
ШАЉИВАЦ: Па мислите ли је наћи?
МАНОЈЛО: А како ћемо је наћи, кад се дубина ни измерити не може, а камоли ископати?
ШАЉИВАЦ: Ако ми добро платите, ја ћу вам показати један алат којим се земља може скроз пробушити. Па ћете моћи наћи и душевну рану.
МАНОЈЛО: То ће доктор волити него све трифеље и дателе, зашто ми је више пута говорио, како се сирома разум бори за душевну рану. Сад могу и ја казати да ћемо отићи до 24. предјела неба.
ШАЉИВАЦ: Гди је тај 24. предел неба?
МАНОЈЛО: То само доктор зна.
ШАЉИВАЦ: Је ли код куће, да ми растолкује?
ИСАЈЛО: Није. Код куће му је само разум, а он је отишо у шетњу.
ШАЉИВАЦ: И оставио код куће разум?
ИСАЈЛО: Доктор често говори, да треба разум да седи код куће. И зато ми увек наручује, кад иде куд, да пазимо на њега
МАНОЈЛО: И сад нам је то наручи.
ШАЉИВАЦ: Па гди седи разум?
ИСАЈЛО: Ено га, у соби.
ШАЉИВАЦ: Децо, мени се чини, да ћете ви да страдате од доктора. Отоич сам видио једног ући кроз пенџер, мал’да није докторов разум украо.
ИСАЈЛО (гледи у Манојла): Биће тај ђаво.
ШАЉИВАЦ: Идите само погледајте, па ћете се уверити.
ИСАЈЛО: Ајде, Манојло! (Оду у собу.)
ШАЉИВАЦ: Или су ови врло прости, или је тај доктор луд. Човек има прилику сваки дан смејати се будалаштинама људским. (Приступи к вратма и смешећи се пази шта слуге раде.) Кукавци, како су се забунили! Али није ни чудо кад слуге траже газдину памет.
|