Stara klisura i vrapci
| ←Konj i zolje | Stara klisura i vrapci Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lisica i poda→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
U jednoj staroj klisuretini obitavaše sila vrabaca, koji se tu plođahu. Gospodar mesta dâ je razvaliti, i na tom mestu čini sazidati učilišta i zdanija za fabrike. Kad se ova nova zdanija savrše, sakupe se opet vrapci, tražeći svoja prva obitavališta i stanke, no užasnu se kad ne nađu one pređašnje razvaline i rupe, i među sosobom stanu mudrosloviti, govoreći: „Nije li ovaj gospodar mesta sasvim bez pameti? tu učini toliku prasku i posao dok pokvari ono prekrasno od starine zdanije, a načini ovo novo koje nam ni na što ne služi? Tu su nam one prve rupe i pukotine, gdi su se naši dedovi i pradedovi s neiskazanim spokojstvom i prostranstvom vognjižđavali i vodvorjavali? Našta mu ovo, pomagaj! Koji će mu gušteri ovde sad živiti? Bež'mo, braćo, odavde; načast onome ko ga je tako načinio kad je take pameti!”
Puštaj neka vrapci ovako govore, njima to prolazi i pristoji, jer su oni pravi vrapci, od njih ništa drugo nije za ožidavanje. Ali slovesnom dušom i prekrasnim razumom bogom obdareni i ukrašeni človek da ovako mudruje, i da se ovako nekih starinskih plesnivih zavičaja drži, i to ni za koje drugo razumno dokazatelstvo kromje što su tako i stari držali, to znači da silom hoće od istoga vrapca beslovesniji da ostaje. Ko ne vidi da ovo ništa ne valja, da je razumnom stvorenju sramotno, volji i namjereniju premudroga Sodjetelja (koji je čoveku sposobnost dao da može dan o dan na bolje uspevati) sasvim protivno?
Sve istorije, otkad su ljudi počeli što se god među njima čini pisati, o ovoj nas istini složno uveravaju: da velika carstva i silni narodi, dok su se slovesnostiju i razumom kako nadleži vladali i upravljali, cvetali su i proslavljali se, a kako su se s ovoga spasitelnoga uklonili i svratili puta, u beščestije i zlopolučije padali su i propadali. Neka niko ne misli da se iziskuje nekakovo čarodjejno i prejestestveno djejstvije i majstorija za učiniti ono za koje drevni Omir ovako kaže da je Minerva Diomidu rekla: „Aχλύν δ΄αυ τοι απ΄οϕθαλμών έλον... όϕρ΄ ευ γινώοχης ημέν θεόν ηδέ και άνδρα: Magluštinu sam ti sa očiju svukla da dobro poznadeš i boga i čoveka.” Ova magluština ništa nije nego sujeverije i krivo predrasuždenije, kad čovek što utverždava ili odriče ne znajući zašto, baš kao ovi naši vrapci.
Mudro, su malo reči, o ovom Dimosten savetuje: Δεί, ημάς σκοπείν όπως μη χείρους είναι δόξωμεν των υπαρχόντων: Valja da smatramo da se ne činimo slabiji nego što smo”. To jest: bogodani razum upotrebljavajmo kako nadleži onde gdi možemo, i od opštega čelovečeskoga no zdravago razuma ni u najvećoj nauci ne udaljavajmo se. Ne samo od starih vremena, nego i u današnjoj učenoj Evropi, mnogi se nahode velike nauke i česnoga života kotori samo zato što se počnu udaljavati od zdravago razuma (koji neotložno mora služiti za osnovanije sviju čelovečeskih znanja) upadaju u ono što Nemci zovu „švermeraj”, a po naški „parenije i okretanje uma”, i počnu se sjemo-tamo motati, istražujući nekakve črezjestestvene jeroglifičeske i rabinske tajne: i ko god neće u njihova na javi snovidjenija i krivoglavice da pristane, i u njihov tefter da se zapiše, vele da je profan, to jest nesvešten mirjanin. A ko se tu zapiše i prilepi, ako će i voopšte poznat biti da je zlonaravan i nevaljao čovek, ništa zato, on je brat, ćuti!
Zato, mila braćice, blago kući koja ima dobra i pametna domaćina. Blago narodu koji ima pravdoljubiva, bodra i prosveštena cara, koji ne čuva saraj i žene kao Sardanapal, niti lovi muhe kao Dometijan, nego obilazi carstvo svoje, kao vredan domaćin dom svoj, stare klisure i kuletine daje razvaljivati, i na njihova mesta vozdviže učilišta, fabrike, hospitale i ovim podobna opštepolezna zdanija, ne mareći šta zanovetaju i mumlaju vrapci i sovuljage. Blago će biti i svim ljudma kad se budu slovesnim zdravim razumom kako nadleži i dobrodjeteljiju upravljati, ne mrzeći se, ne razdeljavajući se, razve od zlih i nevaljalih, ne naričući jedan drugoga profani, zašto ovo je psovka, i nijednom česnom čoveku nije ugodna niti pristoji, razve zlonaravnu i zločincu.
Sveta je ona reč onoga starca Hercegovca da ćedu onda zli propasti kad se svi dobri sjedine. A koji su ti dobri? — može ko pomisliti. Svi oni koji trudoljubno, pametno i pošteno živu, sebe i svoje familije bogougodno soderžavajući, i za opštu polzu složno, jedinomisleno i jedinodušno starajući se.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|