Коњ и зоље
| ←Свиња и храст | Коњ и зоље Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Стара клисура и врапци→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Добар коњ на војсци убијен — почне трунути. Залегу се у њему зоље, које кад начну из њега излетати, хвалећи се међу собом почну беседити: „ О чуда преко чуда! каквога смо ми славнога poдa!” Недалеко одатле пчела, облетајући цветове и собирајући мед, чује то, и зујећи одговори им: „Боље би вам било знати шта сте ви, а не откуда сте произишле.”
Нека се нико не хвали с благородством својих старих који није наследио оне исте добродјетељи и преимуштества чрез која су његови претки благородство заслужили. Предивно сверх овога говори Италијанац:
Folle, tu vanti nobiltà in vano,
Se tuoi castumi sono da villano!
Лудо, ти се с благородством поносиш залуду,
Кад нарав имаш орјатску и худу!
Од простога рода, воспитанија и состојанија људи не могу се очекивати ни изискивати такова качества какова правично и неотложно изискују се од благородних и имућих родитеља рођених, који су имали начин и средство благородно воспитати се, научити и просветити, и у којима малене погрешке против благопристојности и благонаравија за велике се вмењавају. Да се бедни сиромах превари за неколико грошића, или ако ће и дуката, лагати и худо поступити, то, премда се његовом неваљалом воспитанију и бедности приписује, ништа мање с тим извјетом закони граждански нису задовољни, но хоћеду — и право хоћеду — да се такови по достоинству накаже и научи памети. А кад се нађе ко благородан и имућ да лаже и худо поступа, ту се сасвим види худородно и од блата срце; и толико је веће срамоте и наказанија такови достојан колико не само што себе бешчести него и поштено и славно име својих родитеља и дедова очрњава.
Ко мисли да је зато благородан и у општеству отмјенан, да му је слободније против сваке пристојности, и ако би упркос чесности и законом, необуздано поступати, с таким ваља управ у хоспитал; и ово је најмехче и најслађе што му се изрећи може, које он себи за велико поштење мора држати.
Закон граждански мудро је установио да се за велике заслуге к отечеству не само заслужени отечества синови но и породи њихови „от рода в род” благородством обдаривају и прослављају, за возбудити чрез то витешку и саму времену смерт за бесмертије себи вмењајуштују добродјетељ. Али при свем овом похвалном установљенију не ваља никада с памети сметати да је закон јестествени, а то јест закон божији, далеко старији, мудрији и совершенији од закона гражданскога, и ово је закон вечан: да се свашто и сваки толико цени колико ваља и вреди, ни мање ни више.
Нашто су оним последњим, иштећеним и порабоштеним Атинејцем и Македоњаном прва њихових старих витештва и добродјетељи разве на већу срамоту и уничиженије служиле? О овом би се много дало беседити; но прво, што паметну је мало доста, а друго, намеравајући, ако ми бог дарује живот, на идуће лето великих и знаменитих људи накратко историје издавати, онде ће се у сами примери о подобној материји више видити, зато сад довољно. Толико, и из овога свак добро види да је величајте нужде дело, најпаче благородној и поглавара деци пристојно воспитаније давати, и њих из прве младости к трудољубију, к науци, к благородном мударствованију, к свакој чесности и добродјетељи путеводствовати и приобичавати.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|