Лисица и poдa

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лисица и poдa
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Лисица упази у пролеће новопришедшу poдy, приступи к њој и запроси је да јој што лепо из даљних места, чрез која она пролази, каже. Онда она затегне дугачко и пространо расказивање: какве се баре и ритови у Индији и у Египту находе, и какве су у њима жабе; пређе у Ципар, пресловуту Грецију, Мацедонију и Далмацију, пак каже какве су туда планинске жабе и зелене жабице што се и на древеса пењу, и каквога су које вкуса. „Али си за ништо, кад из толиких места друго казати не знаш него какве су гди жабе, рече лисица, окрене јој реп, и oдe oд ње.

Наравоученије

По многој части ова греческа сентенција истинствује: „Χαρακτήρ ανδρός εκ λόγου γνωρίξεται: Изображеније чловека по беседи се познаје”. Разуман свуда гледа да што паметно види, позна и научи, какови су гди људи, њихове нарави, обичаји и прављенија, науке, художества, упражњенија и забаве, што је гди достојно похвале и подражанија, што ли пак похужденија и отвраштенија. Ево како божествени гречески стихотворац бесмертну своју почиње Илијаду: „Άνδρα μοι έννεπε, Μούσα, πολύτροπον, ος μάλα πολλά πλάγχθη, πολλών δ΄ ανθρώπων ίδεν άστεα και νόον έγνω: Мужа ми кажи, Муса, многоискусна, који је весма много странствовао, многих је људи видио градове и ум познао”.

Ко тражи разум, разумнији кући дође, а луд се луђи врати него што је кад пође, зашто овог еспапа, једног како и другог, свуда се находи. С каковима се ко опходи, и сам или је онаки, или ће мало помало постати, „Έσθλών μεν απ΄ εστλά μαθήσει: ην δε κακοίσι συμμιχθής απολείς και τον εόντα νόον: Од добрих ћеш се добру научити: ако ли се међу зле помешаш, изгубићеш и оно што имаш ума”. Ово ваља разумевати не само за опхождение него и за читање књига. Има многоразличних бездјелица написаних и наштампаних, које боље је не читати, или ко их чита, дужан је здраво расуждавати, и добро од неваљала распознавати, прво благоразумно примати, у срце и у памет слагати и сокровиштествовати, а фторо како непотребно одметати. У овом творимо како Исократ Димоника учи: „Ώσπερ γαρ την μέλιτταν ορώμεν εϕ΄άπαντα μεν τα βλαστήματα καθιξάνουσαν αϕ΄ έκαστον δε τα χρήσιμα λαμβάνουσαν: Како што пчелу видимо на сва прозјабенија спуштајући се и од свакога благопотребнаја узимајући, сав прекрасни божји свет пун је меда и млека, нектара и амвросије”. Дух Свети, благи и истини свуда преизобилно излијава знаке вечне мудрости, промисла и благоустројенија за добра срца и благоразумне душе. Отварајмо само на све предмете који нас окружавају очи наше, разматрајмо их са вниманијем ума! И јеже ли би довека живили, не би никад престали са свештеним Певцем вопијући: „Возвеличиша сја дјела твоја, Господи, всја премудростију сотворил јеси!”

На ови разумни начин поступајући, или странствујући или књиге читајући, не само имаћемо о многим прекрасним вештма и мислити и разговарати се (а не као рода само о жабами, и пијаница о вину и ракији), него што највише сви желимо то ћемо подучити, сиреч свак у свом состојанију бићемо спокојни и благополучни. Не требује чловек мађических тајна знати, нит како ће бакар у злато претварати за наћи своје право блаженство, навластито ком је бог дао те се находи под праведним и разумним управљенијем.

Трудољубије, умереност и паметно владање, чиста и непорочна совјест братољубно и человекољубно срце, ово је сва тајна, ово је злато и сокровиште времено и вечно, без којега богати Мидас и сластољубиви Сарданапалус ништа нису него џебраци и просјаци. „Vivitur exiguo melius, natura beatis omnibus esse dedit, si quis cognoverit uti: Живи се са малим лепше, јестество је блаженим свима бити дало, ако ко позна да употреби”. Ко ове речи за истините не припознаје, он својевољно неће да је благополучан. А кад неће, нека га; ми га силом не натерасмо.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.