Sreća i ljudi/23

DVADESET TREĆA POJAVA

►

DVADESET TREĆA POJAVA

MARKO i PREĐAŠNjI

MARKO (iza kulisa): Ovde, na ova vrata! (Vrata se otvaraju, a na pragu stoji amalin, natovaren kožama).
MARKO: Hoću l’ tamo?
ROKSA, EVICA i ZORKA: Šta je to?... Kože!
MAKSA (trlja se po očima): Da l’ ja vidim, ali je to nešto opako?
ACA: To je moj prvi pokušaj s trgovinom.
EVICA (prsne u smeh): I poslednje lutke izigraše!
ROKSA (krsti se): Bože, Bože... šta čini ovo dete?
MARKO: Hoće li tamo, il’ ovamo?... Gle Makse!
MAKSA: Čekaj, brate, čekaj! (Aci). Je l’, ti... šta je sve ovo?
ACA: Prvi pokušaj za trgovinu.
MAKSA (podsmeva se): Za trgovinu! A gde su ti pare, na primer?
ACA (gladi se cilindrom): U kasi Narodne Banke.
MAKSA: Ama tebi, na primer... kamo tebi?
ACA (udari se po džepu): Evo!
ROKSA i EVICA: Tu je loz!
MAKSA (ljutito vadi novine i čita): Na osmom vučenju obveznica Lutriskog zajma dobila je serija 568, broj 15, sto hiljada dinara.
ACA (udari se po džepu): A to je ovde.
ROKSA i EVICA: To je naš loz.
MAKSA (svečano i ljutito): A to je duvanski!
ROKSA, EVICA i ZORKA: Šta?!
ACA (brzo): To nije istina! (Brzo vadi loz i zagleda). Duvanski! (Naglo). Ne valjaju te novine... Kamo one moje ? (Traži po sobi).
MAKSA (pakosno): Jes’, ne valjaju! GLedao sam i u zvaničnim novinama, i u kancelariji, i svuda.
ROKSA: Pa sad?
MAKSA: Šta sad... Ništa!
EVICA: A kuće, balovi, haljine? (Pokrije rukama oči). Bože moj! (Zorka je grli).
ACA: Ih... ode, ode... i cilindar, i cviker, i rukavpce, i... sve ode, a sad će ceo svet da zna za pokor. Odmah idem u redakciju.
VERGLAŠ: A ja?
ACA (očajno): Nosi!
VERGLAŠ (gunđa i nosi vergle): Kad ja prodajem na veresiju!
MOMAK OD "BELERUŽE" (sprema stvari): Je l’ po volji što?
ACA (kao pre): Nosi! (Momak ode).
MOMAK OD "BELE MAČKE“ (isto Evici): Je l’ po volji što?
EVICA (očajno): Nosi! (Momak ode).
MARKO: A sad ja, onako reći, šta ću s kožama?
MAKSA: Spusti tu, pa ’odi da se razgovaramo. Posle ćemo ih zajedno prodavati.
MARKO: Ta, već, onako reći, i kuda ću ih sad, a, već, doneo sam ti od tvog kuma malo nešto para, što ti vraća, pa, velim, nisam ni prazne ruke došao.

(Amalin spušta kože).

Zavesa pada.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.