Срећа и људи/23

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПОЈАВА

►

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПОЈАВА

МАРКО и ПРЕЂАШЊИ

МАРКО (иза кулиса): Овде, на ова врата! (Врата се отварају, а на прагу стоји амалин, натоварен кожама).
МАРКО: Хоћу л’ тамо?
РОКСА, ЕВИЦА и ЗОРКА: Шта је то?... Коже!
МАКСА (трља се по очима): Да л’ ја видим, али је то нешто опако?
АЦА: То је мој први покушај с трговином.
ЕВИЦА (прсне у смех): И последње лутке изиграше!
РОКСА (крсти се): Боже, Боже... шта чини ово дете?
МАРКО: Хоће ли тамо, ил’ овамо?... Гле Максе!
МАКСА: Чекај, брате, чекај! (Аци). Је л’, ти... шта је све ово?
АЦА: Први покушај за трговину.
МАКСА (подсмева се): За трговину! А где су ти паре, на пример?
АЦА (глади се цилиндром): У каси Народне Банке.
МАКСА: Ама теби, на пример... камо теби?
АЦА (удари се по џепу): Ево!
РОКСА и ЕВИЦА: Ту је лоз!
МАКСА (љутито вади новине и чита): На осмом вучењу обвезница Лутриског зајма добила је серија 568, број 15, сто хиљада динара.
АЦА (удари се по џепу): А то је овде.
РОКСА и ЕВИЦА: То је наш лоз.
МАКСА (свечано и љутито): А то је дувански!
РОКСА, ЕВИЦА и ЗОРКА: Шта?!
АЦА (брзо): То није истина! (Брзо вади лоз и загледа). Дувански! (Нагло). Не ваљају те новине... Камо оне моје ? (Тражи по соби).
МАКСА (пакосно): Јес’, не ваљају! ГЛедао сам и у званичним новинама, и у канцеларији, и свуда.
РОКСА: Па сад?
МАКСА: Шта сад... Ништа!
ЕВИЦА: А куће, балови, хаљине? (Покрије рукама очи). Боже мој! (Зорка је грли).
АЦА: Их... оде, оде... и цилиндар, и цвикер, и рукавпце, и... све оде, а сад ће цео свет да зна за покор. Одмах идем у редакцију.
ВЕРГЛАШ: А ја?
АЦА (очајно): Носи!
ВЕРГЛАШ (гунђа и носи вергле): Кад ја продајем на вересију!
МОМАК ОД "БЕЛЕРУЖЕ" (спрема ствари): Је л’ по вољи што?
АЦА (као пре): Носи! (Момак оде).
МОМАК ОД "БЕЛЕ МАЧКЕ“ (исто Евици): Је л’ по вољи што?
ЕВИЦА (очајно): Носи! (Момак оде).
МАРКО: А сад ја, онако рећи, шта ћу с кожама?
МАКСА: Спусти ту, па ’оди да се разговарамо. После ћемо их заједно продавати.
МАРКО: Та, већ, онако рећи, и куда ћу их сад, а, већ, донео сам ти од твог кума мало нешто пара, што ти враћа, па, велим, нисам ни празне руке дошао.

(Амалин спушта коже).

Завеса пада.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.