Sreća i ljudi/15
| ◄ ČETRNAESTA POJAVA | PETNAESTA POJAVA | ŠESNAESTA POJAVA ► |
PETNAESTA POJAVA
ACA, sam
ACA (trlja ruke živo i hoda preko sobe brzo): Dakle, trgovina! Dakle, trgovina! (Stane). Bogatom sve ide... sve! Sad samo radimo! Radimo samo! Rad, rad, pa lete pare. (Zamisli se). Ali šta upravo da se radi?... Šta može da se radi? (Brzo). Svejedno, šta bilo, tek da se radi. Rad... rad... rad... Velika kuća, velika kapija... svet gamiže, kola, konji... radnja! Trgovina! «Ko je gazda?» Gospodin Aca Popović. «Taj je vredan čovek... Ovo je čitava varoš... Smutekovac... A ko mu vodi knjige ?» Sam! «Bravo! Međer je taj đida junak... A koja mu je žena?» He... koja... znate, tu nije gledao na pare, nego što mu je srce izabralo... Uzeo je ovu Zorku preko puta. «Bravo!» (Zamisli se). Al’ je danas lepa nešto! Pa oči, i sve me ovako gleda... Hm!... Vidim da je volim. Samo mi se nešto gordi, kao da je ona dobila sto hiljada dinara.. .(Hoda brzo i živo). Ih, Bože, gde ću sad, i šta ću sad?... Sve mi nešto ovako leti pred očima i huji po glavi... Kakav li je, Bože, taj novac? Sigurno napoleoni. Sigurno ovolika gomila. (Pokazuje rukom). Ne, ne!... veća. Ovolika... ne... još veća. (Brzo). Ta ko će to izmeriti! Samo treba odmah dići, a posle... posle, razume se, doneti kući i... i... (Zamisli se). A ako neko dođe, pa... pa... digne ? (Hoda zamišljeno). Šta ćemo sad da radimo? Šta će tu da se radi? (Stane veselo). Kupim kasu i pogodkm dva-tri čuvara, pa uživaj. (Uzima šešir). Sad, gde su one dve?... Da pitam sam Zorku kako joj se dopada plan za naš život. (Ode).
|