Срећа и људи/14
| ◄ ТРИНАЕСТА ПОЈАВА | ЧЕТРНАЕСТА ПОЈАВА | ПЕТНАЕСТА ПОЈАВА ► |
ЧЕТРНАЕСТА ПОЈАВА
АЦА, ЕВИЦА, ЗОРКА, РОКСА и МАРКО
АЦА: Ко ли је овај?
ЕВИЦА: Никад га нисам видела.
МАРКО: Бога ми, брате, само ето овако... к’о прстом да сам такао, а оно, на ђавола, писну.
АЦА: Ако, ако... изволите опет...
РОКСА (с врата): О, газда Марко... гле њега... кад сте дошли?
МАРКО (весело): Данас смо дошли! (Аци). Фала, брате... нека... Ја ти се у то не разумем. (Рукује се с Роксом).
РОКСА: Како су ваши код куће... жена, деца?...
МАРКО: Добро су... поздрављају.
ЕВИЦА: А ви се знате с оцем?
РОКСА: Бог с тобом, из једног су села.
МАРКО (весело): А... јес... из једног села ми смо... Он се само после чколовао, а ми на орање. И кажем оном мом Василију: учи, дете, учи једнако! Ето, кажем, и онај наш господин Макса., учи, брате, учи и све запева од корица до корица: «Где си, краљу барјактару?» «Шта ћеш, краљу барјактару?!» Па истера као први господин.
РОКСА: Седите, газда-Марко... извол’те!
МАРКО (збуњено): Па шта ћемо као и седети ? (Седа).
ЕВИЦА (тихо Зорци): Ми бисмо могле одавде?
ЗОРКА (исто Евици): Сасвим.
ЕВИЦА и ЗОРКА: Збогом! (Оду).
АЦА: Па и ја ћу.
РОКСА: Седи мало с нашим газда-Марком, а ја ћу и онако часом око ручка. (Пође).
АЦА (гунђа за се): Шта ћу ја с њим да радим?
РОКСА (у одласку): Ето мене одмах... ето. (Оде).
АЦА (врпољи се, љути се, и намрштен): А ви, гавда- Марко... ви сте трговац у селу?
МАРКО: Јесмо... у селу.
АЦА: Хм! А како вам иде трговина?
МАРКО: Иде нам свакојако... онако рећи, није баш добро.
АЦА: Хм, а чиме управо тргујете?
МАРКО: Па, онако рећи, свачим.
АЦА (важно): Хм, хм!... Та да... А да је већи капитал, ишло би боље... Је л’ те?
МАРКО: Е, да је капитал, онако рећи, већи, ишло би и боље.
АЦА (важно): Разуме се, разуме се... Новац је сад све и сва на свету. (Брзо). Шта велите, например, једно сто хиљада динара... а?
МАРКО (одмахне руком): Све село да купим.
АЦА (гордо): Тако је, тако је... Новац, само новац, па је све лако. (Брзо). А што сте сад управо дошли у Београд?
МАРКО (развлачи): Та, овај... донели смо, онако рећи, неке суве коже да продамо.
АЦА (брзо): Да продате?
МАРКО (маше главом): Тако смо радили и пре неке године... Него сад су у пола цене, онако рећи, ал’ смо за паром потребни...
АЦА: А већ после ће скочити цена? Је л’ те?
МАРКО: Како... дупло ће бити!
АЦА (за се): Ето прилике да се заради. (Гласно). А пошто су вам те... те коже?
МАРКО: По дукат пар, онако рећи, дао бих све што имам.
АЦА (брзо): Ја их купујем све... Ево руке!
МАРКО (гледа га са неповерењем и развлачи речи): Ама, брате... ми смо, као, онако рећи, од истине рекли... Није то да се што каже: шали се и онако...
АЦА (брзо): Нема шале никакве. Све ја купујем одједном за готов новац, још дајем у злату. Зар нисте ништа чули, а?
МАРКО (врти главом): Ие знамо ми то ништа!
АЦА: Да сам јутрос добио сто хиљада динара... Ви’те, истина, почећу с кожама, ал’ ја свакојако мислим да тргујем. Ту се пара тече, јер пара пару вуче, а ја могу... Замислите само, сто хиљада динара!
МАРКО: Их!
АЦА: Па сад где су коже?
МАРКО: ’Оћу л’ д’ идем да донесем?
АЦА: Што пре... Знате, шта је до руке, сигурније је, а и ви... за новац, разуме се, добићете одмах.
МАРКО (устаје весело): Е, хвала ти, брате, овако!... (Лукаво). Ама, чујеш, немој нешто, онако рећи, шала је, и ово, оно...
АЦА (озбиљно): Кад вам кажем... Чим ви коже, а већ ће бити новаца... Ја чекам.
МАРКО (одлазећи): А ја ћу коже одмах донети!
АЦА: Врло добро, врло добро...
МАРКО: Е, одох! (Оде брзо).
|