Smrt majke Jugovića (I)
Zakukala sinja kukavica,
U glavici više Ludovića!
To ne bila sinja kukavica,
Već to bila majka Jugovića!
U kukanju boga mi miljaše: 5
„Daj mi bože oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odletim na polje Kosovo
E da vidim devet milih sina,
Devet sina, devet Jugovića 10
I desetog starog Jug Bogdana!
I da vidim mnogu srpsku vojsku
I pred vojskom srpskog car Lazara!"
Što molila Jugovića majka,
Što molila boga umolila: 15
Bog joj dade oči sokolove
I bijela krila labudova!
Polećela Jugovića majka,
Polećela na polje Kosovo,
Po razboju prelijeće majka! 20
Vide mrtvog srpskog car Lazara,
Pored cara Obilić' Miloša,
Kraj Miloša turskog car Murata,
Kojega je Miloš rasporio!
Vide mrtvu mnogu srpsku vojsku, 25
Nađe mrtvih devet milih sina,
Devet sina, devet Jugovića,
Ni na jednom ruse glave nema!
Nađe svoga starog Jug Bogdana,
Ni na njemu ruse glave nema! 30
I više njih devet dobrih koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobrih konja,
A pored njih do devet arslana!
Al' je majka tvrda srca bila 35
I od srca suzu ne pustila!
Kad je vide devet sokolova,
Kad je vide devet dobrih konja
I još uz to do devet arslana,
Tad zaklikta devet sokolova 40
I zavrišta devet dobrih konja
I zarika do devet arslana!
Al’ je majka tvrda srca bila
I od srcasuzu ne pustila!
Tada uze Jugovića majka, 45
Ona uze devet sokolova,
A sa njima devet dobrih konja
A sa njima do devet arslana,
Pa otide svome belom dvoru.
Daleko je snahe ugledale, 50
Pa uzeše devet siročadi,
Te pred majku one išetaše.
Kad videše prežalosnu majku,
Zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica! 55
Još zaklikta devet sožolova
I zavišta devet dobrih konja
I zarika do devet arslana!
I tu majka tvrda srca bila
Da od srca suzu ne pustila! 60
Kad je bilo noći pola noći,
Zavištao Damjanov Zelenko!
Tada pita Jugovića majka,
Svoju snahu Damljanovu ljubu:
„Snaho moja, Damljano©a ljubo, 65
Zašto višti Damljanov Zelenko?
Da l’ je gladan pšenice belice,
Il’ je žedan vode sa Sitnice?"
Odgovara Damljanova ljuba:
„Svekrvice, majko Jugovića, 70
Ja znam dobro što Zelenko višti!
Nije gladan pšenice belice,
Nit’ je žedan vode sa Sitnice,
Već je Damljan konja naučio,
Do po noći belu zob zobiti, 75
Od po noći na put putovati!
Sad on žali svoga gospodara,
Gospodara Jugović Damljana,
Što ga nije na sebi doneo"!
I tu majka tvrda srca bila 80
Da od srca suzu ne pustila!
Kad ujutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Doleteše dva vrana gavrana,
Krvava im krila do ramena, 85
Sve im perje u krv ogreznulo,
Krvave im oči obadvije;
Oni nose ruku od junaka
I na ruci burmu prsten zlatni!
Kad videše Jugovića majku, 90
Jedan grakće drugi progovara:
„Ev' ovo su dvori Jugokvića,
I ovo je Jugovića majka!"
Baciše joj u krioce ruku.
Uze ruku Jugovića majka, 95
Okretala, prevrtala njome,
Poznavala, poznat je ne mogla!
Pa doziva Ljubu Damljanovu:
„Snaho moja, ljubo Damljanova,
Mož’ li poznat čija j' ovo ruka?” 100
Uze ruku ljuba Damljanova,
Pa govori Jugovića majci:
„Ovekrvice, majko Damljanova,
Ovo ]’ ruka našega Damljana,
Tvoga sina, moga gospodara, 105
Jere burmu ja poznajem majko,
Burma j’ sa mnom na venčanje bila!"
Uze majka ruku Damljanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pa nad rukom tiho zaplakala: 110
„Moja ruko, zelena jabuko,
Gde si rasla, gde si istrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Istrgnuta na polju Kosovu!
O sinovi moji sokolovi, 115
Sokolovi devet Jugovića,
Gde stadoste, a gde li padoste?
Vi stadoste na polje Kosovo
I padoste na polje Kosovo,
Za krs’ časni i slobodu zlatnu 120
I za našeg cara čestitoga!
Moj Damljane, cveće istrgnuto,
Istrgnuto, cveće povenuto"!
To izusti Jugovića majka,
To izusti, a dušu ispusti! 125
Prepuče joj srce od žalosti,
Za njenijeh devet milih sina,
Devet sina, devet Jugovića
I desetim starim Jug Bogdanom![1]
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
