Мили Боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Јуже Богдане;
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Она лети над Косово равно,
Мртви нађе девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана,
И више њи девет бојни копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добри коња,
А поред њи девет љути лава.
Тадʼ завришта девет добри коња,
И залаја девет љути лава,
И закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила,
Већ узима девет добри коња,
И узима девет љути лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добри коња,
Залајало девет љути лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Алʼ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове љубе:
„Снао моја, љубо Дамјанова,
Што нам вришти Дамјанов зеленко?
Алʼ је гладан шенице бјелице,
Али жедан воде са Звечана?”
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нитʼ је гладан шенице бјелице,
Нити жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од по ноћи на друм путовати:
Пак он жали свога господара
Што га није на себи донијо!”
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове бʼјела пена тргла;
Они носе руку од јунака,
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
„Снао моја, љубо Дамјанова,
Би лʼ познала, чија јʼ ово рука?”
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово јʼ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тијо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје лʼ си устргнута!
А растла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!”
Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.
