Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се,па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.