Смрт мајке Југовића (I)
Закукала сиња кукавица,
У главици више Лудовића!
То не била сиња кукавица,
Већ то била мајка Југовића!
У кукању бога ми миљаше: 5
„Дај ми боже очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлетим на поље Косово
Е да видим девет милих сина,
Девет сина, девет Југовића 10
И десетог старог Југ Богдана!
И да видим многу српску војску
И пред војском српског цар Лазара!"
Што молила Југовића мајка,
Што молила бога умолила: 15
Бог јој даде очи соколове
И бијела крила лабудова!
Полећела Југовића мајка,
Полећела на поље Косово,
По разбоју прелијеће мајка! 20
Виде мртвог српског цар Лазара,
Поред цара Обилић' Милоша,
Крај Милоша турског цар Мурата,
Којега је Милош распорио!
Виде мртву многу српску војску, 25
Нађе мртвих девет милих сина,
Девет сина, девет Југовића,
Ни на једном русе главе нема!
Нађе свога старог Југ Богдана,
Ни на њему русе главе нема! 30
И више њих девет добрих копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих до девет арслана!
Ал' је мајка тврда срца била 35
И од срца сузу не пустила!
Кад је виде девет соколова,
Кад је виде девет добрих коња
И још уз то до девет арслана,
Тад закликта девет соколова 40
И завришта девет добрих коња
И зарика до девет арслана!
Ал’ је мајка тврда срца била
И од срцасузу не пустила!
Тада узе Југовића мајка, 45
Она узе девет соколова,
А са њима девет добрих коња
А са њима до девет арслана,
Па отиде своме белом двору.
Далеко је снахе угледале, 50
Па узеше девет сирочади,
Те пред мајку оне ишеташе.
Кад видеше прежалосну мајку,
Закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица! 55
Још закликта девет сожолова
И завишта девет добрих коња
И зарика до девет арслана!
И ту мајка тврда срца била
Да од срца сузу не пустила! 60
Кад је било ноћи пола ноћи,
Завиштао Дамјанов Зеленко!
Тада пита Југовића мајка,
Своју снаху Дамљанову љубу:
„Снахо моја, Дамљано©а љубо, 65
Зашто вишти Дамљанов Зеленко?
Да л’ је гладан пшенице белице,
Ил’ је жедан воде са Ситнице?"
Одговара Дамљанова љуба:
„Свекрвице, мајко Југовића, 70
Ја знам добро што Зеленко вишти!
Није гладан пшенице белице,
Нит’ је жедан воде са Ситнице,
Већ је Дамљан коња научио,
До по ноћи белу зоб зобити, 75
Од по ноћи на пут путовати!
Сад он жали свога господара,
Господара Југовић Дамљана,
Што га није на себи донео"!
И ту мајка тврда срца била 80
Да од срца сузу не пустила!
Кад ујутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Долетеше два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена, 85
Све им перје у крв огрезнуло,
Крваве им очи обадвије;
Они носе руку од јунака
И на руци бурму прстен златни!
Кад видеше Југовића мајку, 90
Један гракће други проговара:
„Ев' ово су двори Југоквића,
И ово је Југовића мајка!"
Бацише јој у криоце руку.
Узе руку Југовића мајка, 95
Окретала, превртала њоме,
Познавала, познат је не могла!
Па дозива Љубу Дамљанову:
„Снахо моја, љубо Дамљанова,
Мож’ ли познат чија ј' ово рука?” 100
Узе руку љуба Дамљанова,
Па говори Југовића мајци:
„Овекрвице, мајко Дамљанова,
Ово ]’ рука нашега Дамљана,
Твога сина, мога господара, 105
Јере бурму ја познајем мајко,
Бурма ј’ са мном на венчање била!"
Узе мајка руку Дамљанову,
Окретала, превртала с њоме,
Па над руком тихо заплакала: 110
„Моја руко, зелена јабуко,
Где си расла, где си истргнута!
А расла си на криоцу моме,
Истргнута на пољу Косову!
О синови моји соколови, 115
Соколови девет Југовића,
Где стадосте, а где ли падосте?
Ви стадосте на поље Косово
И падосте на поље Косово,
За крс’ часни и слободу златну 120
И за нашег цара честитога!
Мој Дамљане, цвеће истргнуто,
Истргнуто, цвеће повенуто"!
То изусти Југовића мајка,
То изусти, а душу испусти! 125
Препуче јој срце од жалости,
За њенијех девет милих сина,
Девет сина, девет Југовића
И десетим старим Југ Богданом![1]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
