Smrt kneza Dobroslava/24

ČIN ČETVRTI

POJAVA VIII

POJAVA VIII
Sam DOBROSLAV.

Noćas! noćas!.. tvoje proročanstvo
Bar za noćas ispunit' se neće;
Nož koji ti pred očima s'jaše,
Za drugoga biće nož, ne za me. —
Sada mogu spokojniji biti.
Očima sam svojim pregledao
Sve u zamku najtajnije kute,
I ne nađoh ni u jednom da se
Taj ubica predskazani krije.
A na polju svuda pouzdane
Obilaze straže. Niko dakle,
Okrom ako ne bi ptica bio,
Doprijeti ne može do mene.
Bila ovo moja glupost, bio
Tajni bojaz, bio demon koji
Hoće da me neprestano muči,
Najbolje je da se obezb'jedim.
(Sjeda i misli.)
Jadni Tomko pogrebzn je! leži
Teška zemlja nad njegovim t'jelom.
Valj'da neće ispod nje taj moći
Da s' iskopa, kao i Mil'jenko,
Pa doći mi da ponovi grozno
Proročanstvo svoje. Ipak mislim
Da se nešto sad osvrnem natrag,
Na vrat'ma bih njega opazio.
Oh! i dojsta postadoh ovaka?
Od kako sam vidio u crkvi
Onu sjenku, a smrt ovdje s Tomkom
K'o stisnuo u naručju svome,
Od onda je strah od mene jači
Zavladao cijelim mi bićem.
Pa ipak sam na ubistvo novo
Pomisliti mog'o! naredit' ga!..
Šta ću, šta ću? drukčije se ne neda;
Kao neka tajanstvena ruka
Iz zločinstva gura m' u zločinstvo!
To je sila kojoj nije možno
Odoljeti, to je pak'o koji
Privlači me kobno u svoj ponor.
Mklijenko najprije, pa Tomko,
A sada će knez Radimir: sa njim
I Dobrila valj'da će otići.
Pa i Srđe, koji je po sreći
Osvetničku namjeru spram mene
Povjerio Stanku, i njega mi,
Čim se vrati, valja ukloniti.
Ha! petoro žrtava već vidim
Ispred sebe! i sve, sve do jedne
Nevine su; sam' oholost moja
Ne dade mi do sad da to priznam.
(Čuje se glas kukavice. On skače na noge.)
Šta je ovo? sa vrha zvonika
Kukavica kuka! žalostivi
Glas joj uv'jek nesreće je vjesnik;
I pred samu smrt Mil'jenkovu
Ovako je kukala... Od puške,
Kobna ptico, skoro poginula!
(Došao je do prozora pa gleda na polje.)
Tam' u zamku Radmirovom vidim
Neobičan pokret... neprestano
Lete sv'jeće mimo sve prozore.
Šta ću čuti još do malo časa?
Da j' ubijen, ili da zaludan
Bi pokušaj? Šta volim? Sam ne znam.
Glas ma kakav od tuda mi stig'o
Spokojstva mi neće donijeti...
Da je Srđe hitac izručio,
Grdna bi se već slušala vika.
Prevarih se dakle... Skoro bolje;
Bolje, bolje... A ne bih li mog'o
Tom čovjeku život ostaviti?
Uzet' manje jednu krv na dušu?...
Šta to buncam? on je neumitan;
Sve da bih mu i pružio ruku,
On bi meni jarosno u prsi
Nož sjurio. Nas dvojicu zemlja
Već zajedno nositi ne može.
Pasti mora. Ova dva ubistva
Nek se svrše, pa ni jedno više,
Oh! ni jedno, zaklinjem se svačim.
Za pokoj ću njinih duša crkvu
Podignuti svakomu na grobu;
A ja ću se povuć' u samostan,
U pustinju kakvu, da tu postim,
Da se molim i do smrti kajem,
Ne bi li mi Višnji oprostio.
(Opet gleda kroz prozor.)
Jošte ništa; tamo je sve mirno.
Nek sudbina učini što hoće. —
Sav sam smožden... glava mi je teška...
Spustiću se na tu naslonjaču,
Eda bi mi u blagome krilu
Sna trenutna duh odmora naš'o.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.