Skenderbeg/29
7.
SKENDERBEG, pređašnji
MAMICA: Evo moga brata!
ATIMA: Skenderbeže!
SKENDERBEG: Bože, Atima! (Pođe).
ATIMA: Kud bežiš, Skenderbeže, na kom me ostavljaš? Zar da propadnem?
SKENDERBEG: Stvoritelju, kakav užasan glas! (Svojima) Pazite na grad. (Topija i Mamica s vojnicima popnu se na breg).
SKENDERBEG (posle dugog ćutanja): Šta ćeš ti ovde, Atimo?
ATIMA: Šta ću? Ja sam tvoja zaručnica; još više, ja sam tvoja ljubeznica; bez tebe ne mogu živeti.
SKENDERBEG: Između nas prevučena je užasna međa. Ja sam primio veru mojih praotaca; ti si Turkinja,. kći moga neprijatelja. Rastavlja nas zemlja, rastavlja mrzost Muratova sproću mene i moja prema Žuratu; rastavlja nas ovaj mač, koji za otečestvo nosim; rastavlja nas vera, koja mi je sveta.
ATIMA: Vera? Kaže li tvoja vera da se priroda nogom gazi, da se kletva poruši, čuvstvo uguši, da čovek ne ljubi čoveka zato što mu je molitva drugojačija? To moj Bog ne kaže.
SKENDERBEG: Ovu je nauku tvoj otac izučio: da truje ljude kako bi zemlju robio; da ne poštuje prava ljudska, da sve što nađe prinosi na žrtvu svojoj goloj slavi i svome grabežu.
ATIMA: Skenderbeže, ja sam slaba devojka, ne umem se rečima nadigravati i tebe ubediti; jer sledujem samo prostome čuvstvu. Zaklela sam ti se da ću te ljubiti, i ja te ljubim onako čisto i vatreno, kao što sam te ljubila, kad si mi se tvojom srećom zaklinjao da ćeš mi veran biti. — Nisi l' mi se zaklinjao?
SKENDERBEG: O, Bože!
ATIMA: Porušio si zakletvu, prezreo moju žalost i suze; izneverio si me, napustio, ostavio da nevina duša u tuzi i mukama život okončam. — Ne obličava li te savest tvoja? — Skenderbeg je, govorahu ljudi, pravi junak; njegova je reč kao zakletva, on je bez lukavstva i otvoren, jer podlost traži samo nisku dušu. Ja poverovah glasu ovog naroda, poverovah mojim očima, mojoj naklonosti i predadoh se junaku Skenderbegu, da me napusti i pobegne.
SKENCERBEG: Ha, devojko, to je maslo oca tvoga, ali takvom mrežom ne love se junaci.
ATIMA: Kako me ljuto vređaš, Skenderbeže, i samim pomislom da će Atima biti oruđem kakvoj god spletki. — Ja oca više nemam, nit' se mogu njemu vraćati; jer sam i njegovu ljubov proigrala, tvoje ljubovi radi. Izložila sam se neopisanim opasnostima, i samoj očevidnoj smrti, da tebe nađem i vidim. Bože, kakvog te nađoh!
SKENDERBEG: Atimo, jošte nije dockan, daću ti najpoverenijeg čoveka da te u stan očin otprati.
ATIMA: U stan očin? Bolje smrti u ruke. Ja sam siroče u Boga, prezrena, ostavljena od celoga sveta. Samo te još to jedno molim: srećom te zaklinjem i tvojom otadžbinom, koju tako ljubiš. Jesi li onaj isti, moj mili Skenderbeg, koga su moje oči................... da li si se pretvarao da me ljubiš? Ili nisi više Skenderbeg, ne vidiš tvoju Atimu, ne poznaješ je?— Ljubiš li me još, pa samo srce moriš rad' svetije ljubovi? Skenderbeže, ovu jednu reč: ljubiš li me još?
SKENDERBEG: Kakve muke!
ATIMA: Da te nije dužnost pozvala otečestvo osloboditi, da si ostao koji si i bio, ili da te je sudbina na što drugo opredelila, bi l' me zaboravio?
SKENDERBEG (izvan sebe): Ne bih, Atimo, Bog mi je svedok, ja te i sad ljubim onako strasno, onako silno . . . (Udari se po čelu). bezumlja! — Ne, Atimo, ja te ne ljubim, ja te mrzim, obožavam, prezirem; — idi ocu tvome!
ATIMA: Sad mi je dosta. Dve ljubovi bore se u srcu tvome, Skenderbeže, jednu moraš da upustiš. Domašam koliko je silnija ljubov otadžbine od moje, al' ti i ne zameravam. Jer sam ja jedna duša spram tolikog naroda. Ništa ti dakle ne ostaje, nego da se mačem oslobodiš one koja je nesreću imala upoznati se s tobom i ljubiti te tako silno.
SKENDERBEG: Šta govoriš ti, ja tebe da ubijem? Nisam ubica bio ni sproću drugih.
ATIMA: Ovo je bitka, čuješ li kako tamo stenju poraženi mačem? Ja neću glasa od sebe pustiti. kaži: rat je odneo Atimu.
SKENDERBEG: Devojko, tebe je nesreća ovamo donela; idi, ja te ljubiti ne mogu.
ATIMA: To vidim dobro. Ali onu, koju si u nesreću bacio, možeš muka osloboditi.
SKENDERBEG: Nipošto, nipošto! Ti si s uma sišla, ti si svirepa.
ATIMA: Svirepa? Kamo sreće da imam polak svireposti tvoje, te bi ubicu nevine jedne devojke drugojačije predusrela.
SKENDERBEG: O, bede, prekomerne bede!
ATIMA: Ja se nemam kud okrenuti. Pusti me u tvoju zemlju, da tu žalostan moj život okončam; u onoj srećnoj zemlji kojoj je za ljubov Skenderbeg svoju Atimu pregoreo. Njena će sreća moju žalost razblaživati.
SKENDERBEG: Devojko, devojko, dokle ćeš mi srce otrovnim probadati nožem? Ja te ne mogu, ne smem. ljubiti.
ATIMA: Nemoj me ljubiti; pokloni čuvstva tvoja. kojoj hoćeš na svetu; neću te koreti, neće mi biti žao; samo me ne odbacuj od sebe. Hoćeš li za sestru,. sestra ću ti biti, hoćeš za robinju, robinja ću biti; dvoriću ti ljubu kako je niko dvorio ne bi; tek neka sam blizu Skenderbega, Skenderbega, kome sam život posvetila!
SKENDERBEG: Svisni, srce moje!
ATIMA (klekne): Od celoga je sveta ostavljena Atima, i kod tebe, Đorđe, tražim pribežišta. Milostiv si tuđinu i strancu, možeš li mene bednu prezreti? Bogom te zaklinjem, koga si verovao i koga sad veruješ, primi me u dvor negdašnjeg ljubimca moga, da poslednja budem međ' poslednjima tvojima!
SKENDERBEG: Dosta, Atimo, živoga ti Boga! (Diže je). Dosta, šta činiš ti?
ATIMA: Tražim pomoći kod onoga koji je svako dobro imao u kući roditelja mojih; milosrđa tražim od onoga koji me je s topećim se čuvstvom preklinjao da mu milostiva budem; tražim bratimske ljubovi kod Skenderbega, koji se za najsrećnijega čoveka držao, što ga je Atima za svoga ljubimca izabrala.
SKENDERBEG: Pucaj srce, održati ne možeš! (Viče) Mamice!
MAMICA: Evo me, Toorđe! (Siđe s brega).
SKENDERBEG: Ovo je, sestro, moja nesuđenica; nesrećna što me je poznala, još nesrećnija što nas sudbina večito razdvaja. Primi je k sebi kao sestru, i pazi je onako kao što ti je brat mio.
MAMICA: Hoću, Đorđe, učiniti, kao što zapovedaš. Hodi, draga sestro, na mene se nećeš nikada potužiti.
ATIMA (uhvati ga za ruku obadvema svojima): Opet si onaj, moj mili, moj dobri Skenderbeg. Bože, ništa ti više ne zahtevam! (S Mamicom otide).
SKENDERBEG: Uguši me, žalosti, podneti se ne može. (Padne na jedan panj i besčuvstven ostane).
|