Пређи на садржај

Скендербег/29

Извор: Викизворник

◄   6 Дејство четврто 8   ►

7.
 
СКЕНДЕРБЕГ, пређашњи
 
МАМИЦА: Ево мога брата!
АТИМА: Скендербеже!
СКЕНДЕРБЕГ: Боже, Атима! (Пође).
АТИМА: Куд бежиш, Скендербеже, на ком ме остављаш? Зар да пропаднем?
СКЕНДЕРБЕГ: Створитељу, какав ужасан глас! (Својима) Пазите на град. (Топија и Мамица с војницима попну се на брег).
СКЕНДЕРБЕГ (после дугог ћутања): Шта ћеш ти овде, Атимо?
АТИМА: Шта ћу? Ја сам твоја заручница; још више, ја сам твоја љубезница; без тебе не могу живети.
СКЕНДЕРБЕГ: Између нас превучена је ужасна међа. Ја сам примио веру мојих праотаца; ти си Туркиња,. кћи мога непријатеља. Раставља нас земља, раставља мрзост Муратова спроћу мене и моја према Журату; раставља нас овај мач, који за отечество носим; раставља нас вера, која ми је света.
АТИМА: Вера? Каже ли твоја вера да се природа ногом гази, да се клетва поруши, чувство угуши, да човек не љуби човека зато што му је молитва другојачија? То мој Бог не каже.
СКЕНДЕРБЕГ: Ову је науку твој отац изучио: да трује људе како би земљу робио; да не поштује права људска, да све што нађе приноси на жртву својој голој слави и своме грабежу.
АТИМА: Скендербеже, ја сам слаба девојка, не умем се речима надигравати и тебе убедити; јер следујем само простоме чувству. Заклела сам ти се да ћу те љубити, и ја те љубим онако чисто и ватрено, као што сам те љубила, кад си ми се твојом срећом заклињао да ћеш ми веран бити. — Ниси л' ми се заклињао?
СКЕНДЕРБЕГ: О, Боже!
АТИМА: Порушио си заклетву, презрео моју жалост и сузе; изневерио си ме, напустио, оставио да невина душа у тузи и мукама живот окончам. — Не обличава ли те савест твоја? — Скендербег је, говораху људи, прави јунак; његова је реч као заклетва, он је без лукавства и отворен, јер подлост тражи само ниску душу. Ја поверовах гласу овог народа, поверовах мојим очима, мојој наклоности и предадох се јунаку Скендербегу, да ме напусти и побегне.
СКЕНЦЕРБЕГ: Ха, девојко, то је масло оца твога, али таквом мрежом не лове се јунаци.
АТИМА: Како ме љуто вређаш, Скендербеже, и самим помислом да ће Атима бити оруђем каквој год сплетки. — Ја оца више немам, нит' се могу њему враћати; јер сам и његову љубов проиграла, твоје љубови ради. Изложила сам се неописаним опасностима, и самој очевидној смрти, да тебе нађем и видим. Боже, каквог те нађох!
СКЕНДЕРБЕГ: Атимо, јоште није доцкан, даћу ти најповеренијег човека да те у стан очин отпрати.
АТИМА: У стан очин? Боље смрти у руке. Ја сам сироче у Бога, презрена, остављена од целога света. Само те још то једно молим: срећом те заклињем и твојом отаџбином, коју тако љубиш. Јеси ли онај исти, мој мили Скендербег, кога су моје очи................... да ли си се претварао да ме љубиш? Или ниси више Скендербег, не видиш твоју Атиму, не познајеш је?— Љубиш ли ме још, па само срце мориш рад' светије љубови? Скендербеже, ову једну реч: љубиш ли ме још?
СКЕНДЕРБЕГ: Какве муке!
АТИМА: Да те није дужност позвала отечество ослободити, да си остао који си и био, или да те је судбина на што друго определила, би л' ме заборавио?
СКЕНДЕРБЕГ (изван себе): Не бих, Атимо, Бог ми је сведок, ја те и сад љубим онако страсно, онако силно . . . (Удари се по челу). безумља! — Не, Атимо, ја те не љубим, ја те мрзим, обожавам, презирем; — иди оцу твоме!
АТИМА: Сад ми је доста. Две љубови боре се у срцу твоме, Скендербеже, једну мораш да упустиш. Домашам колико је силнија љубов отаџбине од моје, ал' ти и не замеравам. Јер сам ја једна душа спрам толиког народа. Ништа ти дакле не остаје, него да се мачем ослободиш оне која је несрећу имала упознати се с тобом и љубити те тако силно.
СКЕНДЕРБЕГ: Шта говориш ти, ја тебе да убијем? Нисам убица био ни спроћу других.
АТИМА: Ово је битка, чујеш ли како тамо стењу поражени мачем? Ја нећу гласа од себе пустити. кажи: рат је однео Атиму.
СКЕНДЕРБЕГ: Девојко, тебе је несрећа овамо донела; иди, ја те љубити не могу.
АТИМА: То видим добро. Али ону, коју си у несрећу бацио, можеш мука ослободити.
СКЕНДЕРБЕГ: Нипошто, нипошто! Ти си с ума сишла, ти си свирепа.
АТИМА: Свирепа? Камо среће да имам полак свирепости твоје, те би убицу невине једне девојке другојачије предусрела.
СКЕНДЕРБЕГ: О, беде, прекомерне беде!
АТИМА: Ја се немам куд окренути. Пусти ме у твоју земљу, да ту жалостан мој живот окончам; у оној срећној земљи којој је за љубов Скендербег своју Атиму прегорео. Њена ће срећа моју жалост разблаживати.
СКЕНДЕРБЕГ: Девојко, девојко, докле ћеш ми срце отровним пробадати ножем? Ја те не могу, не смем. љубити.
АТИМА: Немој ме љубити; поклони чувства твоја. којој хоћеш на свету; нећу те корети, неће ми бити жао; само ме не одбацуј од себе. Хоћеш ли за сестру,. сестра ћу ти бити, хоћеш за робињу, робиња ћу бити; дворићу ти љубу како је нико дворио не би; тек нека сам близу Скендербега, Скендербега, коме сам живот посветила!
СКЕНДЕРБЕГ: Свисни, срце моје!
АТИМА (клекне): Од целога је света остављена Атима, и код тебе, Ђорђе, тражим прибежишта. Милостив си туђину и странцу, можеш ли мене бедну презрети? Богом те заклињем, кога си веровао и кога сад верујеш, прими ме у двор негдашњег љубимца мога, да последња будем међ' последњима твојима!
СКЕНДЕРБЕГ: Доста, Атимо, живога ти Бога! (Диже је). Доста, шта чиниш ти?
АТИМА: Тражим помоћи код онога који је свако добро имао у кући родитеља мојих; милосрђа тражим од онога који ме је с топећим се чувством преклињао да му милостива будем; тражим братимске љубови код Скендербега, који се за најсрећнијега човека држао, што га је Атима за свога љубимца изабрала.
СКЕНДЕРБЕГ: Пуцај срце, одржати не можеш! (Виче) Мамице!
МАМИЦА: Ево ме, Тоорђе! (Сиђе с брега).
СКЕНДЕРБЕГ: Ово је, сестро, моја несуђеница; несрећна што ме је познала, још несрећнија што нас судбина вечито раздваја. Прими је к себи као сестру, и пази је онако као што ти је брат мио.
МАМИЦА: Хоћу, Ђорђе, учинити, као што заповедаш. Ходи, драга сестро, на мене се нећеш никада потужити.
АТИМА (ухвати га за руку обадвема својима): Опет си онај, мој мили, мој добри Скендербег. Боже, ништа ти више не захтевам! (С Мамицом отиде).
СКЕНДЕРБЕГ: Угуши ме, жалости, поднети се не може. (Падне на један пањ и бесчувствен остане).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.