Seoska učiteljica/XII
XII
Prva pisareva pohoda potom ne učini na Ljubicu takav utisak kao poslednja. Ona iziđe iz učionice sa običnim izrazom na licu, noseći sobom nov dar Perin — skupocen broš za grudi. Tako se učestaše pohode, skoro svakoga dana, a u Ljubičinu stolu gomilahu se one crne kutije s nakitima.
Gojko izgledaše teško bolestan. Čas ga vidiš da se jedva vuče preko dvorišta, glavu tužno oborio, oči gledaju neveselo, stradalnički, a po celom licu razlila se ona sumorna melanholija, koja pridaje neobičan izraz čoveku. A drugi put vidiš kako mu se oči zaplamtele, celo lice obuzeto nekom nervoznom živošću, jednako nekud trči, nešto raspituje, dogovara se sa Stojanom.
Jednoga dana vejaše sneg. Cela se okolina beli, beli se sav vidokrug, uvijen u neku vlažnu izmaglicu; drva se previla do zemlje od jugovnoga snega što ih je pritiskao. I ako je dan, vladaše velika tišina u celom selu; tek po negde zalaje besposlen pas, ili grakne vrana, tražeći hrane pod ovim gustim belim pokrivačem. Iz potesa doletaše nekakav neobičan za selo zvuk, koji postajaše sve jasniji i određeniji — behu to zvonca i praporci na konjima. Malo zatim dojuriše u besnoj trci dva dobra konja sa sankama, i stadoše pred školskim vratnicama. Stojan istrča da otvori vratnice i vidi te iznenadne goste, kad iz saonica iskoči pisar i prođe pored uplašenoga čiče, mašući svojom pletenom kamdžijom.
Prolazeći hodnikom školskim, pisar vide da se otvaraju vrata na Ljubičinoj učionici, pa koraknu brže i upade iznenada, bez kucanja, u Gojkovu školu. Gojko dovršivaše predavanje, pa videvši ovoga neučtiva gosta, zbuni se i uplaši, jer se mogao domisliti, da mu on ne bi uzalud ovakovu pohodu činio. Misao mu se prekide sama, on pocrvene, pa odmah zatim preblede, i taman se stade domišljati šta će sad da radi, na koju će stranu da gleda, šta će sa decom, a iza njega zagrme oštar zapovednički glas:
— Deco, idite kućama... brzo! Žurite se!
Gojko se osvrnu, pa s čuđenjem i nemim pitanjem pogleda pisara, ali ovaj gledaše samo kako se deca unezverila, pa čekaju šta će im Gojko reći i nijedno se još ne sprema za izlazak.
— Kažite deci nek izlaze! zapovedi pisar s takvom oštrinom, da se nije moglo ni pomišljati na otpor.
Gojko se obrte deci, pa im reče blagim, umornim glasom, pritiskujući rukom vrelo čelo:
— Idite, deco, kući... Posle podne ranije...
Kad ostadoše sami u školi, pisar priđe k stolu i metnu na nj neke akte, razvi ih i obrte se Gojku.
— Jeste li vi ovo pisali? uzviknu on, pokazujući prstom na Gojkov potpis. Beše sav pocrveneo od ljutine, usne mu se trzaju i skupljaju grčevito.
— Ovo, sve ovo... tužbu ministru prosvete... tamo o Ljubici, a?!... dreknu on grozno i lupi drškom od kamdžije po aktima.
Gojko stajaše, preneražen, zelen i bled, razrogačenih očiju od straha, noge i ruke mu drhću, a na licu mu se, pored preplašenosti, jasno čita pređašnji izraz teškoga umora i gorkoga stradanja... On stajaše, ne mogući ni reči prozboriti. Samo mu unezverene oči preletahu sa pisareva lica na akte, na kamdžiju i na pod. Pisar mu priđe, zgrabi ga rukom za rame i privuče k stolu.
— Ovo... ko je ovo, a?... dreknu još jače u neobuzdanoj jarosti.
— Ja... ja sam pisao, promuca Gojko, čudeći se čiji je to glas kojim on govori — tako se izmenio...
— A, ti li si?! Vrisnu policajac i zamahnu kamdžijom.
Gojko samo gleda tupo i nesvesno zaplašenim očima, na licu mu još jače zapečaćeno gorko stradanje, i kad pisar podiže ruku s kamdžijom, i on nesvesno podiže obe ruke prema očima, kao da mu je taj žalosni pokret sva odbrana, kojom raspolaže... Kamdžija fijuknu kroz vazduh, ošinu ga po glavi i plećima, pa se opet izdiže nad njegovom glavom.
Gojku se obrte svest... nešto se smrači oko njega, ništa se ne vidi, samo se iz mraka pomalja crveno zversko lice i više ništa... On izgleda kao osuđen na smrt, kad ga prvo tane pogodi... lice se odjedared kao iznenadi, začudi, obuze ga smrtno bledilo... Kamdžija ga opet ošinu preko lica, pa treća preko leđa... Gojko pojuri k vratima, ali ga pisar dočepa za rame.
— Stoj, smrdibubo!... Umeš da činiš pakosti, a posle bežiš kao strina... Evo kako se bojim tvoga šarabatanja, evo gledaj... Ministrov potpis... I on doista pokaza akt s potpisom ministra prosvete, pa ga onda pocepa na sitna parčeta. Evo i tvoje tužbe, evo gle... pa i nju svu isitni na parčad, baci te komadiće na pod, pa ih stade besno gaziti.
— Evo, evo gle... životinjo!... Jesi video ko je Pera pisar!... I ti, smradu jedan... I opet se izdiže kamdžija, ali Gojko jednim brzim skokom istrča iz škole i udari se iz sve snage o nešto crno, meko... ono se odjednom preturi i jauknu, a on se seti da je to bio Stojan, prisluškivao, pa ga preskoči i istrča iz škole, Ljubica stajaše na vratima učionice drhćući, sva preneražena. Stojan se dizaše, stenjući:
— Ej, bratiću jadni... obojica stradasmo!... Ja zle napasti, majko moja!...
Pisar, kako se bio zaleteo za Gojkom, istrča u hodnik i videvši Ljubicu, stade pred njom, drhćući sav od ljutine. Ona se namršti, videvši ga takva, što se ne izmače oku njegovu, pa odmah uze da joj objasni celu stvar.
— Smrdibuba jedna!... On se našao da se brine o moralu i svetinji školskoj!... Napisao čovek ministru šta mi radimo u školi, pod ikonom Sv. Save...
Ljubica se strese, preblede i dohvati se rukom za vrata. Opa je i zaboravila da starešine vode oštra računa o vladanju državnih službenika... »Gle, pa šta će sad biti ?... da otpuste, na svagda... sa večitim žigom srama, bez povratka, bez opravdanja«... I tog trenutka postade joj Gojko crnji od đavola, strašniji od pakla... U njoj se porodici strašna, nečuvena mržnja prema ovom jadniku, mržnja osvetnička, strasna, beskrajna... a vilice se tresahu od straha.
— Pa... sad?... Šta ćemo?...
— Odi da vidiš... Pisar je dovede do vrata Gojkove učionice i pokaza parčeta hartije.
— Eno, tu je i tužba i akt ministrov... Sve u parčeta!..
— Šta si radio?! Viknu preneražena Ljubica.
— Ha-ha... ti se plašiš?... Ama rekoh li ja tebi, da nam niko ništa ne može... Niko!... Razumeš!... Poslaću odgovor ministru u ime kapetanovo, i onda će onaj smrad biti kažnjen za lažnu dostavu... Da mu zakuka jednomesečna plata!... Kažem ti: dok ti je živ Pera pisar, ne brini... I on iziđe brzo iz škole.
A Gojko seđaše na svom ubogom krevetu i plakaše gorko... Najpre je dotrčao ovamo kao sumanut, ulete u sobu i zaključa se, pa stade plašljivo osluškivati trči li ko za njim. Kad se uveri da ga onaj više ne goni, on razgleda po sobi nesvesno, stade kao da se nešto misli i odjednom pljusnuše suze iz očiju kao kiša, on se zagrcnu od jecanja...
— Zašto?!... Zašto?!... Sve ovo, zašto?!... uzvikivaše jadnik glasno. — Bože, ovoliko stradanje!...
— Zašto... zašto ?!... odjekivaše očajno pitanje stoti put po praznoj sobi, slivajući se sa gorkim jecanjem i teškim uzdasima...
Kad se isplaka, opet se zamisli i ostade dugo tako kao okamenjen... Misli lete, sve gorča za gorčom, a na duši se slažu neki strašni osećaji, koji bi sve uništili i pretvorili u prah... Besna, divlja, smrtna žudnja za osvetom zapenuši, izdiže se i zaklokota u njemu; on skoči, izmenjen, strašan kao zver, iskrivljenih vilica i razrogačenih krvavih očiju... Bespomoćno detinjsko stradanje i neka divljina behu ispisani na njegovu licu... Prva mu misao zastade na revolveru, koji on ne imađaše... Svejedno, dobar je i nož!... Ali on poima da se s nožem treba približiti baš uz njega, gledati pravo oči u oči i zabosti hladno gvožđe u meso... O, ta ga misao još više razjari... A posle gaziti, gaziti... Dugo gaziti, do uništaja... Da, ali on to ne može izvršiti, oseća da ne može, zna da nema toliko smelosti. Opet je bolji revolver. Gruni u njega iz prikrajka, pa kad padne i stane izdisati, priđi mu nek te vidi, nek sazna otkud dođe tane i nek se još više muči i strada.
Posle stadoše misli preletati i zaustavljati se na raznim drugim sredstvima osvete. Sve beše ispitano, u mislima provereno, i sve se pokaza nepouzdano, ništavno, lepo samo kao misao, da teši onoga koji strada, ali neostvarljivo, jer nema ko to izvesti. Gojko priznade sam sebi da nije u stanu izvršiti nijednu od tih misli, da nema dovoljno smelosti i odlučnosti za to, i u duši mu još jače zakipe i gnev i zloba na sebe sama... Što se takav rodio? Zar bi sa drugima onaj smeo tako postupati ?... Ne bi ni pokušao, jer zna šta bi ga snašlo... A vidiš, kod njega pokušao... bez razmišljanja... i pravo za kamdžiju... zna ga da je bezmoćan kao dete, jadnik!... Gori mu, strašno mu gori desni obraz, oseća sva mesta kojima se bol i vatra pružaju, onako dužinom... to je izvesno pruga, masnica preko celoga obraza, pa još ako je modra... Kako će sad u školu, kako će izići pred decu, a naročito pred ljude, ako naiđu ?... O, da teška srama! Pa još ako je i ona sve to slušala... kao Stojan, jamačno jeste. I sve zbog nje!.. I on još jače oseća svoju bezmoćnost i uviđa jasno da nikome ništa ne može učiniti, da je rođen samo za to, da strada i trpi i da svaki ima pravo pričiniti mu stradanje, samo ako mu to savest dopušta... Osećajući to sve jače i jače, zaplaka se gorko, očajnički i pade na uzglavlje...
Neko grunu vrata, pokušavajući da ih otvori, zatim se začu glas:
— Nije ovde, zatvoreno je, vidiš...
— Kucni, bratiću, nek te čuje.
Gojko poznade Veljin glas odmah. Skoči i pođe k vratima, pa odjednom zastade u nekakvoj dvoumici. Beše ga sramota, teška ga sramota obuze... Kakav će izgledati pred ovim iskrenim drugom ovako sa masnicom na obrazu!... Ali se osećaše usamljen, bez igde ikoga, bez pomoći i saučešća... on zna da bi se i sam pred veče krenuo Velji, rizikujući da i njegova žena ugleda masnicu. Ovako je bolje; došao je kao naručen. I on pritrča k vratima i otvori ih.
Velja uđe ćuteći, osvrte se po sobi i duhnu nosem.
— Phi, kako možeš u ovom smradu?... soba pregrejana, a on gle!... pa priđe k prozorima te ih otvori, pogledajući uzgred Gojka, koji stajaše snužden, zbunjen, gledajući tupo kako Drug otvara prozore i kako spolja jurnu hladan, oštar vazduh.
— Šta radiš ovo, za ime Boga! viknu Velja čudeći se, pa ga svojski napade za ovu nečistoću. Beše mu teško odmah preći na glavnu stvar, pa mu baš dođe ovaj slučaj kao naručen.
— Ti ćeš se naposletku sav raspasti, istrunućeš u ovom smradu i đubretu. — A ti, kakav si momak! obrte se potom Stojanu, kako te nije sramota da se čovek ovako muči kod tebe živa!...
— More, gospodine, ostavi to. Kome je sad do toga!... Mi stradamo, ovaj... i kako ću reći, onogaj... kao dva mučenika. Jutros nas gaze, bratiću, i tuku kao stoku, kao ovaj... Ih, šta tu !... Kralju, bratiću, pravo ti Kralju! obrte se on Gojku. Pa ti njemu lepo tu masnicu pred oči: je l’ tako ti meneka, Gospodaru? rekni mu, pa se zaplači. Ja kako, bratiću!... Čuj ti samo mene. Pa kad se on začudi i zapita kako i šta je, a ti opet: što me ubi i osramoti, Gospodaru, zašto onogaj ti tako jednoga tako reći svoga činovnika i podajnika, a?... Pa kad se on sit načudi, a ti onda okreni: što posla onoga paksijana da me ubije, i mene i mog vamilijaza?... Baš mu reci i za mene, neka zna... što ? viknu čiča i pogleda Velju, koji se spremaše da ga zaustavi.
— Dobro, dobro!... Idi ti sad malo u školu, grej se, pa ćemo te zvati kad nam ustrebaš, prekide Velja njegov monolog, koji u ovakovu raspoloženju ne bi imao kraja.
— Šta je to, more, bilo ? Stojan dotrča k meni kao lud... jedva me pusti da ručam. Vazdan mi izbrblja koječega... Je li ovo doista od kamdžije? zapita on? prišavši bliže Gojku, razgledajuću dugu, crvenu masnicu. Glas mu zadrhta od uzbuđenja.
Gojko mahnu rukom... odjednom zatrepta očima, zatresoše mu se vilice i opet se zaplaka, jecajući kao dete.
Velja se namršti i prođe preko sobe.
— Jesi li lud?... Plačeš kao dete, kad te drugi biju... Ej, grešniče!...
Kad se Gojko stiša, Velja ga stade zapitkivati, te na taj način saznade kako je tekla cela stvar i radi čega se sve započelo. Beše mu naročito krivo, što je Gojko, poslušavši njegov savet, dopao ovakve bede. Osećaše tu mnogo svoje krivice... »Šta smo znali drugo raditi ? razmišljaše on u sebi. Zar da gledamo mirno kako se svetina školska beščasti, a zovemo se učitelji i radimo u toj školi. Ništa!...« Pa onda nastavi glasno:
— Ništa drugo nisi mogao raditi. Valjda nećeš gledati ravnodušno tolika čuda u školi i zvati se upravitelj. Nisu te hteli čuti... stradao si za svetu stvar... Pa lepo, seti se Husa i drugih. A mi ćemo već nemu... ne brigaj ti, čekaj samo dok smislim...
— Ja mu ništa više neću, prekide ga Gojko živo. — Mene ostavi. A vi tamo ako hoćete... kako znate...
— Ne boj se, ostavićemo te na miru, odgovori Velja, ne gledajući ga i misleći o nečem uporno. Odjednom stade i kao da se nečem domislio, uzviknu:
— Ha, čekaj... Zasad je i ovo dobro, a posle već, dok se dogovorim sa našima, radićemo ozbiljnije. Skoro ćemo imati zbor za izbor uprave, pa ću tada... Zbilja, jesi li se ti upisao u Učiteljsko Udruženje?
— Ne znam kome ću ovde da se obratim, a dosad sam bio.
— Dobro, ja ću te upisati... Ha, čekaj, reče on, pa otvori vrata i viknu Stojana. Kad se starac pomoli iz škole, on mu naredi da donese mastilo i hartiju, pa se vrati unutra.
Posle pola časa, on savi jedno pismo i dade ga Stojanu.
— Pisarevu... onoga, njegovu ženu ti poznaješ?
— Znam je kâ tebe; kako je ne bi znao...
— A zna li ona tebe?
— Mučno, bogme... Mi smo ti, bratiću, ovaj...
— Dobro, to je dobro što te ona ne zna. Da ideš sad odmah u srez, pa se prvo izvesti je li se vratio kući onaj... Ako se i vratio, biće u kancelariji. A ti treba vešto da se prikradeš i predaš ovo pismo njegovoj gospođi, razumeš? Ne smeš joj kazati od koga je... Reci prođe železnicom jedan gospodin, pa mi da de dinar i zamoli me da vam ovo predam. Pa odmah treba da šmugneš ovamo, da te niko ne opazi. Razumeš li ?...
— Kako ne bih razumeo, lijepi bratiću... Još mi bride i glava i leđa, koliko se isprebijah, pa da mi je kogođ i njemu da što učini.
— E ne brigaj. Ako to izvršiš kako valja, i njega će drugi makar izgrepsti, ako ga ne može istući. Hajde sad požuri.
Stojan ode, a Velja stade opet hodati, premišljajući o raznim planovima, koji mu dolažahu u glavu. Sa Gojkom se već nije moglo ništa govoriti, on beše neprestano zanesen, kao izgubljen, posmatraše sve oko sebe sumorno, besmisleno, apatično... Velja vide da ovde nema više nikakva posla, pa se spremi za odlazak.
— Nikud nemoj iz sobe izlaziti, dok god ti to ne prođe, reče on Gojku. — Metni mokru krpu, pa drži tako neprestano... nek izvuče.... Ha, priseti se on nečemu pa zastade. — Jesi li ti baš video da je akt iz ministarstva... Ministrov potpis?
— Razume se, i svoju tužbu poznao sam...
— Hm, dobro, dobro... mahnu on glavom, pase pozdravi sa Gojkom i ode.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|