Сеоска учитељица/XII
XII
Прва писарева похода потом не учини на Љубицу такав утисак као последња. Она изиђе из учионице са обичним изразом на лицу, носећи собом нов дар Перин — скупоцен брош за груди. Тако се учесташе походе, скоро свакога дана, а у Љубичину столу гомилаху се оне црне кутије с накитима.
Гојко изгледаше тешко болестан. Час га видиш да се једва вуче преко дворишта, главу тужно оборио, очи гледају невесело, страдалнички, а по целом лицу разлила се она суморна меланхолија, која придаје необичан израз човеку. А други пут видиш како му се очи запламтеле, цело лице обузето неком нервозном живошћу, једнако некуд трчи, нешто распитује, договара се са Стојаном.
Једнога дана вејаше снег. Цела се околина бели, бели се сав видокруг, увијен у неку влажну измаглицу; дрва се превила до земље од југовнога снега што их је притискао. И ако је дан, владаше велика тишина у целом селу; тек по негде залаје беспослен пас, или гракне врана, тражећи хране под овим густим белим покривачем. Из потеса долеташе некакав необичан за село звук, који постајаше све јаснији и одређенији — беху то звонца и прапорци на коњима. Мало затим дојурише у бесној трци два добра коња са санкама, и стадоше пред школским вратницама. Стојан истрча да отвори вратнице и види те изненадне госте, кад из саоница искочи писар и прође поред уплашенога чиче, машући својом плетеном камџијом.
Пролазећи ходником школским, писар виде да се отварају врата на Љубичиној учионици, па коракну брже и упаде изненада, без куцања, у Гојкову школу. Гојко довршиваше предавање, па видевши овога неучтива госта, збуни се и уплаши, јер се могао домислити, да му он не би узалуд овакову походу чинио. Мисао му се прекиде сама, он поцрвене, па одмах затим пребледе, и таман се стаде домишљати шта ће сад да ради, на коју ће страну да гледа, шта ће са децом, а иза њега загрме оштар заповеднички глас:
— Децо, идите кућама... брзо! Журите се!
Гојко се осврну, па с чуђењем и немим питањем погледа писара, али овај гледаше само како се деца унезверила, па чекају шта ће им Гојко рећи и ниједно се још не спрема за излазак.
— Кажите деци нек излазе! заповеди писар с таквом оштрином, да се није могло ни помишљати на отпор.
Гојко се обрте деци, па им рече благим, уморним гласом, притискујући руком врело чело:
— Идите, децо, кући... После подне раније...
Кад остадоше сами у школи, писар приђе к столу и метну на њ неке акте, разви их и обрте се Гојку.
— Јесте ли ви ово писали? узвикну он, показујући прстом на Гојков потпис. Беше сав поцрвенео од љутине, усне му се трзају и скупљају грчевито.
— Ово, све ово... тужбу министру просвете... тамо о Љубици, а?!... дрекну он грозно и лупи дршком од камџије по актима.
Гојко стајаше, пренеражен, зелен и блед, разрогачених очију од страха, ноге и руке му дрхћу, а на лицу му се, поред преплашености, јасно чита пређашњи израз тешкога умора и горкога страдања... Он стајаше, не могући ни речи прозборити. Само му унезверене очи прелетаху са писарева лица на акте, на камџију и на под. Писар му приђе, зграби га руком за раме и привуче к столу.
— Ово... ко је ово, а?... дрекну још јаче у необузданој јарости.
— Ја... ја сам писао, промуца Гојко, чудећи се чији је то глас којим он говори — тако се изменио...
— А, ти ли си?! Врисну полицајац и замахну камџијом.
Гојко само гледа тупо и несвесно заплашеним очима, на лицу му још јаче запечаћено горко страдање, и кад писар подиже руку с камџијом, и он несвесно подиже обе руке према очима, као да му је тај жалосни покрет сва одбрана, којом располаже... Камџија фијукну кроз ваздух, ошину га по глави и плећима, па се опет издиже над његовом главом.
Гојку се обрте свест... нешто се смрачи око њега, ништа се не види, само се из мрака помаља црвено зверско лице и више ништа... Он изгледа као осуђен на смрт, кад га прво тане погоди... лице се одједаред као изненади, зачуди, обузе га смртно бледило... Камџија га опет ошину преко лица, па трећа преко леђа... Гојко појури к вратима, али га писар дочепа за раме.
— Стој, смрдибубо!... Умеш да чиниш пакости, а после бежиш као стрина... Ево како се бојим твога шарабатања, ево гледај... Министров потпис... И он доиста показа акт с потписом министра просвете, па га онда поцепа на ситна парчета. Ево и твоје тужбе, ево гле... па и њу сву иситни на парчад, баци те комадиће на под, па их стаде бесно газити.
— Ево, ево гле... животињо!... Јеси видео ко је Пера писар!... И ти, смраду један... И опет се издиже камџија, али Гојко једним брзим скоком истрча из школе и удари се из све снаге о нешто црно, меко... оно се одједном претури и јаукну, а он се сети да је то био Стојан, прислушкивао, па га прескочи и истрча из школе, Љубица стајаше на вратима учионице дрхћући, сва пренеражена. Стојан се дизаше, стењући:
— Еј, братићу јадни... обојица страдасмо!... Ја зле напасти, мајко моја!...
Писар, како се био залетео за Гојком, истрча у ходник и видевши Љубицу, стаде пред њом, дрхћући сав од љутине. Она се намршти, видевши га таква, што се не измаче оку његову, па одмах узе да јој објасни целу ствар.
— Смрдибуба једна!... Он се нашао да се брине о моралу и светињи школској!... Написао човек министру шта ми радимо у школи, под иконом Св. Саве...
Љубица се стресе, пребледе и дохвати се руком за врата. Опа је и заборавила да старешине воде оштра рачуна о владању државних службеника... »Гле, па шта ће сад бити ?... да отпусте, на свагда... са вечитим жигом срама, без повратка, без оправдања«... И тог тренутка постаде јој Гојко црњи од ђавола, страшнији од пакла... У њој се породици страшна, нечувена мржња према овом јаднику, мржња осветничка, страсна, бескрајна... а вилице се тресаху од страха.
— Па... сад?... Шта ћемо?...
— Оди да видиш... Писар је доведе до врата Гојкове учионице и показа парчета хартије.
— Ено, ту је и тужба и акт министров... Све у парчета!..
— Шта си радио?! Викну пренеражена Љубица.
— Ха-ха... ти се плашиш?... Ама рекох ли ја теби, да нам нико ништа не може... Нико!... Разумеш!... Послаћу одговор министру у име капетаново, и онда ће онај смрад бити кажњен за лажну доставу... Да му закука једномесечна плата!... Кажем ти: док ти је жив Пера писар, не брини... И он изиђе брзо из школе.
А Гојко сеђаше на свом убогом кревету и плакаше горко... Најпре је дотрчао овамо као суманут, улете у собу и закључа се, па стаде плашљиво ослушкивати трчи ли ко за њим. Кад се увери да га онај више не гони, он разгледа по соби несвесно, стаде као да се нешто мисли и одједном пљуснуше сузе из очију као киша, он се загрцну од јецања...
— Зашто?!... Зашто?!... Све ово, зашто?!... узвикиваше јадник гласно. — Боже, оволико страдање!...
— Зашто... зашто ?!... одјекиваше очајно питање стоти пут по празној соби, сливајући се са горким јецањем и тешким уздасима...
Кад се исплака, опет се замисли и остаде дуго тако као окамењен... Мисли лете, све горча за горчом, а на души се слажу неки страшни осећаји, који би све уништили и претворили у прах... Бесна, дивља, смртна жудња за осветом запенуши, издиже се и заклокота у њему; он скочи, измењен, страшан као звер, искривљених вилица и разрогачених крвавих очију... Беспомоћно детињско страдање и нека дивљина беху исписани на његову лицу... Прва му мисао застаде на револверу, који он не имађаше... Свеједно, добар је и нож!... Али он поима да се с ножем треба приближити баш уз њега, гледати право очи у очи и забости хладно гвожђе у месо... О, та га мисао још више разјари... А после газити, газити... Дуго газити, до уништаја... Да, али он то не може извршити, осећа да не може, зна да нема толико смелости. Опет је бољи револвер. Груни у њега из прикрајка, па кад падне и стане издисати, приђи му нек те види, нек сазна откуд дође тане и нек се још више мучи и страда.
После стадоше мисли прелетати и заустављати се на разним другим средствима освете. Све беше испитано, у мислима проверено, и све се показа непоуздано, ништавно, лепо само као мисао, да теши онога који страда, али неостварљиво, јер нема ко то извести. Гојко признаде сам себи да није у стану извршити ниједну од тих мисли, да нема довољно смелости и одлучности за то, и у души му још јаче закипе и гнев и злоба на себе сама... Што се такав родио? Зар би са другима онај смео тако поступати ?... Не би ни покушао, јер зна шта би га снашло... А видиш, код њега покушао... без размишљања... и право за камџију... зна га да је безмоћан као дете, јадник!... Гори му, страшно му гори десни образ, осећа сва места којима се бол и ватра пружају, онако дужином... то је извесно пруга, масница преко целога образа, па још ако је модра... Како ће сад у школу, како ће изићи пред децу, а нарочито пред људе, ако наиђу ?... О, да тешка срама! Па још ако је и она све то слушала... као Стојан, јамачно јесте. И све због ње!.. И он још јаче осећа своју безмоћност и увиђа јасно да никоме ништа не може учинити, да је рођен само за то, да страда и трпи и да сваки има право причинити му страдање, само ако му то савест допушта... Осећајући то све јаче и јаче, заплака се горко, очајнички и паде на узглавље...
Неко груну врата, покушавајући да их отвори, затим се зачу глас:
— Није овде, затворено је, видиш...
— Куцни, братићу, нек те чује.
Гојко познаде Вељин глас одмах. Скочи и пође к вратима, па одједном застаде у некаквој двоумици. Беше га срамота, тешка га срамота обузе... Какав ће изгледати пред овим искреним другом овако са масницом на образу!... Али се осећаше усамљен, без игде икога, без помоћи и саучешћа... он зна да би се и сам пред вече кренуо Вељи, ризикујући да и његова жена угледа масницу. Овако је боље; дошао је као наручен. И он притрча к вратима и отвори их.
Веља уђе ћутећи, осврте се по соби и духну носем.
— Пхи, како можеш у овом смраду?... соба прегрејана, а он гле!... па приђе к прозорима те их отвори, погледајући узгред Гојка, који стајаше снужден, збуњен, гледајући тупо како Друг отвара прозоре и како споља јурну хладан, оштар ваздух.
— Шта радиш ово, за име Бога! викну Веља чудећи се, па га својски нападе за ову нечистоћу. Беше му тешко одмах прећи на главну ствар, па му баш дође овај случај као наручен.
— Ти ћеш се напослетку сав распасти, иструнућеш у овом смраду и ђубрету. — А ти, какав си момак! обрте се потом Стојану, како те није срамота да се човек овако мучи код тебе жива!...
— Море, господине, остави то. Коме је сад до тога!... Ми страдамо, овај... и како ћу рећи, оногај... као два мученика. Јутрос нас газе, братићу, и туку као стоку, као овај... Их, шта ту !... Краљу, братићу, право ти Краљу! обрте се он Гојку. Па ти њему лепо ту масницу пред очи: је л’ тако ти менека, Господару? рекни му, па се заплачи. Ја како, братићу!... Чуј ти само мене. Па кад се он зачуди и запита како и шта је, а ти опет: што ме уби и осрамоти, Господару, зашто оногај ти тако једнога тако рећи свога чиновника и подајника, а?... Па кад се он сит начуди, а ти онда окрени: што посла онога паксијана да ме убије, и мене и мог вамилијаза?... Баш му реци и за мене, нека зна... што ? викну чича и погледа Вељу, који се спремаше да га заустави.
— Добро, добро!... Иди ти сад мало у школу, греј се, па ћемо те звати кад нам устребаш, прекиде Веља његов монолог, који у овакову расположењу не би имао краја.
— Шта је то, море, било ? Стојан дотрча к мени као луд... једва ме пусти да ручам. Ваздан ми избрбља којечега... Је ли ово доиста од камџије? запита он? пришавши ближе Гојку, разгледајућу дугу, црвену масницу. Глас му задрхта од узбуђења.
Гојко махну руком... одједном затрепта очима, затресоше му се вилице и опет се заплака, јецајући као дете.
Веља се намршти и прође преко собе.
— Јеси ли луд?... Плачеш као дете, кад те други бију... Еј, грешниче!...
Кад се Гојко стиша, Веља га стаде запиткивати, те на тај начин сазнаде како је текла цела ствар и ради чега се све започело. Беше му нарочито криво, што је Гојко, послушавши његов савет, допао овакве беде. Осећаше ту много своје кривице... »Шта смо знали друго радити ? размишљаше он у себи. Зар да гледамо мирно како се светина школска бешчасти, а зовемо се учитељи и радимо у тој школи. Ништа!...« Па онда настави гласно:
— Ништа друго ниси могао радити. Ваљда нећеш гледати равнодушно толика чуда у школи и звати се управитељ. Нису те хтели чути... страдао си за свету ствар... Па лепо, сети се Хуса и других. А ми ћемо већ нему... не бригај ти, чекај само док смислим...
— Ја му ништа више нећу, прекиде га Гојко живо. — Мене остави. А ви тамо ако хоћете... како знате...
— Не бој се, оставићемо те на миру, одговори Веља, не гледајући га и мислећи о нечем упорно. Одједном стаде и као да се нечем домислио, узвикну:
— Ха, чекај... Засад је и ово добро, а после већ, док се договорим са нашима, радићемо озбиљније. Скоро ћемо имати збор за избор управе, па ћу тада... Збиља, јеси ли се ти уписао у Учитељско Удружење?
— Не знам коме ћу овде да се обратим, а досад сам био.
— Добро, ја ћу те уписати... Ха, чекај, рече он, па отвори врата и викну Стојана. Кад се старац помоли из школе, он му нареди да донесе мастило и хартију, па се врати унутра.
После пола часа, он сави једно писмо и даде га Стојану.
— Писареву... онога, његову жену ти познајеш?
— Знам је кâ тебе; како је не би знао...
— А зна ли она тебе?
— Мучно, богме... Ми смо ти, братићу, овај...
— Добро, то је добро што те она не зна. Да идеш сад одмах у срез, па се прво извести је ли се вратио кући онај... Ако се и вратио, биће у канцеларији. А ти треба вешто да се прикрадеш и предаш ово писмо његовој госпођи, разумеш? Не смеш јој казати од кога је... Реци прође железницом један господин, па ми да де динар и замоли ме да вам ово предам. Па одмах треба да шмугнеш овамо, да те нико не опази. Разумеш ли ?...
— Како не бих разумео, лијепи братићу... Још ми бриде и глава и леђа, колико се испребијах, па да ми је когођ и њему да што учини.
— Е не бригај. Ако то извршиш како ваља, и њега ће други макар изгрепсти, ако га не може истући. Хајде сад пожури.
Стојан оде, а Веља стаде опет ходати, премишљајући о разним плановима, који му долажаху у главу. Са Гојком се већ није могло ништа говорити, он беше непрестано занесен, као изгубљен, посматраше све око себе суморно, бесмислено, апатично... Веља виде да овде нема више никаква посла, па се спреми за одлазак.
— Никуд немој из собе излазити, док год ти то не прође, рече он Гојку. — Метни мокру крпу, па држи тако непрестано... нек извуче.... Ха, присети се он нечему па застаде. — Јеси ли ти баш видео да је акт из министарства... Министров потпис?
— Разуме се, и своју тужбу познао сам...
— Хм, добро, добро... махну он главом, пасе поздрави са Гојком и оде.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|