Sedamdeset anegdota/2
| ←1 | Sedamdeset Anegdota (1911) Pisac: Andra Gavrilović Joakim Vujić |
3→ |
| Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića |
JOAKIM VUJIĆ
[uredi]1.
[uredi]Kao svagdašnji siromašak, J. Vujić ne mogaše biti pažljiv ni u izboru odela.—
Došavši jednom u nezavidnoj toaleti u Karlovce, Vujić lagano priđe gimnaziji i zapita nekoga đačića za jednoga profesora. Đače mu nemarno odgovori, pa, ušavši u razred, reče profesoru da je za nj pitao nekakav — prosjak. Profesor radoznalo pogleda kroz prozor, pa da bi kod ostalih učenika zagladio nemio utisak od izraza onoga đaka, ciknu na đačića:
— Na kolena! Ta to je spisatelj!
Po tom profesor brzo istrča napolje, uze Vujića pod ruku, uvede ga u učionicu i posadi za katedru, pa onda otpoče svečan govor u slavu toga dana, koji u njihovu sredinu dovede slavnoga Vujića. Učenici veselim izrazom lica iskazivahu radovanje, a Vujić ozbiljno sedi na katedri i gleda šta se neočekivano zbiva…
strana 11
2.
[uredi]Kad je Vujić u Kragujevcu a u Konaku Kneza Miloša davao amaterske pozorišne predstave, dogodilo se i ovo. —
Po opisivanju i pokazivanju Kneževu Vujić je inscenovao niz pozorišnih slika „Boj na Ljubiću“. Knez je gledao probe i po što šta ispravljao. Na svečanoj, pak, predstavi Knez u jednom momentu ustade i viknu:
— Nije tako! Čekaj!
Po tom se pope na pozornicu pa stade kazivati kako treba scenu izvesti. Kad naredi sve, pođe svome sedištu, da posmatra, a Vujić, koji je igrao pašu, duboko se pokloni pa reče:
— Ljubim ruke!
— Ene ga sad! — ljutnu se Knez.
— E, sinko, da si istinski bio na Ljubiću
ne bi ti to ni na pamet palo!