Седамдесет анегдота/1

←Предговор

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Доситије Обрадовић

2→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ

1.

Зна се да је старога Доситија Обрадовића, када се последњи пут бављаше у Трсту, наклоност према Софији, младој и лепој жени родољубивога српског богаташа Драге Теодоровића, прелазила и у осећај чисте љубави.

Један пут је Доситије у кући госпође Софије читао своју „Етику“ и тумачио јој нека места из ње. Она је пажљиво слушала, а он је готово ораторски и с одушевљењем држао читаву проповед. Напослетку склопи књигу и остави је покрај себе, управивши госпођи ове — вероватније спремљене него импровизоване — стихове:

Етика нам показује што јест чинит’ ружно,
Да се од тог сви клонимо како да је кужно.

А шта треба испољават‘, што правостју дише,
То у сваком сердцу треба само да се пише.

Ајд‘ погоди, милостива сад мени госпоже,
Што ти бедно сердце моје сад чинити може:

Етика му једно вели, на пристојност учи,
А гле! оно што ти мислиш жели да докучи.

страна 8 После је Доситије, по жељи госпође Софије, морао и да напише те стихове. Тако је изишло као да нико није разумео шта је Доситије мислио, а то је, опет, њега могло и љутити и веселити.

2.

Доситије је био у искреном пријатељству с Глигоријем Трлајићем, и ако је овај живео потоњих година у Русији.

Из њихове пријатељске преписке можемо навести овде две песничке посланице: једну је упутио Доситије Трлајићу, а другу Трлајић њему.

У првој Доситије вели:

Умилно је видит’ зору с високи планина,
И умилно рођај сунца из морски дубина.

Умиљато стадо пасе у весели часи,
И свирале умиљати одзивљу се гласи.

Умилно је видит’ коло каког нигде нема,
И девицу кад се њему с другарицам‘ спрема.

Ал‘ је мени најмилије рећи име твоје,
У ком блага и дарови србском роду стоје.

Твоје име Србству дика од сад и до века,
Певај, друже, до самота живота свершетка.

Певај песму, и опевај са дарови Мусу,
По најлучшем, единственом — Терлаича вкусу.

страна 9 Отпоздрав Трлајићев гласи:

Здравица Доситеју Обрадовичу у Тријест
от
Тлише Терлаича Бачванина.

Ој, умно чедо Сербскога Парнаса,
Дико наша, сербске славе гласа!
Ког ми душа с усердијем грли,
Обрадович Доситеју врли!
У весељу и у свакој пошти —
Здрав ми буди! и песмицу прошти!

Ој, кад би било да моћи имаде
Душа казат’ што чувствоват’ знаде,
Свет би чуо што није никада,
Како тебе и вазда и сада
Љубим тебе, Музе избраника,
Што је Србству и понос и дика!

Ој, у Славјанства великоме мору,
Гди кандила Божицама гору,
Радо мислим о имену твоме,
Најљупчем ми у животу моме.
Радо мислим, јер за народ исти
Премишљ’о си дању, ноћу и ти!

Ој, Сербка мајка родила нас оба,
Сербска земља да би дала гроба!
Када дође да при вечном суду
Наши чини и греси пребуду,
Лака б’ била — ја је желим себи,
Ка’но што ће срећном бити теби!

Ој, ал’ о смерти јошт не има збора,
Када Сербљин закљуљава мора!
Сербску наду још да опевамо,
Лако наше коло поиграмо,
Па тек онда — ал’ ће слатко бити!
Здравствуј! брате! и ие престај пити: