Svedok

←Ivan — Ilija Ilić

Svedok  (1932)  Pisac: Dragiša Vasić Pad sa građevine

Zavejani→

Bila je omorina, pa su u toj vrelini sudije bile strašno izmorene. Nebrojeni svedoci ništa nisu mogli da posvedoče o delu radi koga su sudska dvorana i svi njeni hodnici bili ispunjeni seljacima. Predsednik je umorno diktirao delovođi sve jedno te isto: Janko Janković, govorio je, ništa ne zna po stvari za koju se pita, Marko Marković ništa ne zna da posvedoči, taj i taj ništa ne zna po stvari za koju se pita.

Tada je ušao Ciganin-seljak Đoka Evstatović.

Đoka Evstatović zakolutao je izbočenim očima nalevo i nadesno, onda je, vukući nogu, prišao krstu i evanđelju. Ostavljao je on utisak svedoka koji još manje zna od ostalih. I zato što je tako mislio, predsednik ga je upitao: „I ti“, rekao je, „ništa ne znaš da pokažeš?“

Ali je svedok ponova zakolutao unaokolo, pa se zaustavio na predsedniku: „Ja, gospodin predsednik, sve znam i ’ću sve da ti kažem. Bog pa ti, gospodin predsednik.“

Neočekivana izjava uskomešala je sudnicu. I sudije i advokati i svi prisutni oživeše, pa se stadoše udešavati da pažljivo slušaju; svi se obradovaše nenadnom obrtu, i što će strašna monotonija biti prekinuta.

I Boka je osetio ovaj utisak, pa se važno usturio, i bez pitanja, stavljajući ruku na srce, ponovio isto ono što je napred rekao: „Sve znam i sve ću da reknem, jer Bog vidi, slavni sude, što je pravo i što je pošteno.

I predsednik se ugodno namestio u stolici sa visokim naslonom. „E pa, ajd’ sad, ne oklevaj, kaži šta imaš“, obratio se Đorđu.

Izbacio je Đorđe levu nogu unapred, onda je počeo da kašlje kao da će tu da umre. Kašljao je duže nego što se iko nadao, dok su svi nestrpljivo iščekivali, pa je najzad rekao: „Imam, gospodin predsednik, kašalj u desnu plećku, baš mi je tako i doktor preporučio kako patim od kašalj u desnu plećku.“

„Ene, pa šta ako imaš kašalj, proći će te“, primetio je predsednik, tek da nešto kaže, ali je Đoka na ovo zavrteo glavom: „Oće da prođe, gospodin predsednik, Bog da te živi, sinovi ti carevi i generali bili, kako da neće, znam da će da prođe.“

„Ajde, ajde,“ opominje ga predsednik, „govori šta znaš i zašta se ovde, pred sudom, nalaziš. Gde si bio kad se ubistvo dogodilo, jesi li bio na licu mesta, šta uopšte znaš da pokažeš?“

Đorđe je nekoliko puta klimnuo glavom, zatim odgurnuo torbu na leđa (iz torbe je virilo perje praziluka), onda se počešao za vrat.

„No, ajde, ajde,“ podsticao ga predsednik, „ajde vazdan.“

„Oću,“ odgovorio je Đorđe, „oću, gospodin predsednik, zašto da neću, ama te molim da mi daš da sednem, ovde gde ti slavni sud narediš i kako narediš.“

„Kako da sedneš, ne može to, zašto da sedneš?“ buni se predsednik.

„Pa za oto, gospodin predsednik, jerbo nemam sve noge.“

Predsednik se čudi, advokati zagledaju, svi se iščuđavaju kako to da Đorđe nema sve noge.

„Pa jedna je samo zdrava, gospodin predsednik, Bog da mi pomogne, zbog što sam bugarski rat zakučio, gospodin predsednik.“

Ne govori svedok istinu, nije on invalid, pao je odavna sa kuće, te su mu odsekli levu nogu.

Seo je Đorđe na stolicu, po dozvoli predsednikovoj, i dugo se na njoj nameštao, baš kao da se za neko veliko uživanje pripremao.

„Dakle, deder,“ veoma nestrpljivo kaže mu predsednik, „ajde, Đorđe, počni jednom, nemoj dalje da nas mučiš, vidiš da se živi pokuvasmo od vrućine i mi i ovaj narod.

„’Oću,“ veli Đorđe, „’oću, gospodin predsednik, sinovi ti carevi i generali bili, sve ću da ti kažem, da su mi živi i zdravi moji Cigančići, eto ovako je bilo: Ja sam, gospodin predsednik, sedeo pred kuću, sunca mi sam sedeo, pa sam pridremao. Pridremao sam, gospodin predsednik, mnogo sam pridremao, ama sam veliku brigu brinuo zbog što nam šljivu bube i gnjav satreo. Sedeo sam, gospodin predsednik, i veliku sam brigu brinuo, i na zajam u Argarnoj banki mislio, pa baš tebe, gospodin predsednik, ’oću da pitam, ama pravo da mi kažeš, da li mogu zajam u Argarnoj banki da dobijem.“

Zbunio je Đorđe predsednika, pa čisto ne zna predsednik ni šta da mu odgovori.

„Nismo mi,“ veli on, posle kratke zabune, „nismo mi ovde tvoji advokati, nego sudije, a ti za tvoj zajam od advokata traži saveta, a nama kaži samo ono što te pitamo, i ništa drugo.“

„Pristajem,“ kaže Đorđe i pruža ruke prema predsedniku, „pristajem, gospodin predsednik, na sve što kažu advokati, i kako ti kažeš, a i na božije pravilo, samo zajam što treba meni i na moji Cigani da dobijem, za Uskrs da se omrsim, gospodin predsednik.

Okreće se predsednik i poverljivo nešto šapuće sudijama levo i desno, pa se opet uzdržava, ali se vidi da mu to jedva za rukom polazi, i kaže: „’Ajde,“ veli, „Đorđe, ’ajde, pričaj lepo što te pitam.“

„’Oću“, veli Đorđe, „kako misliš da neću, sve ću da ti kažem i ostajem pri što sam kazao, da sam pred kuću sedeo i dremao, a kad sam pogledao, a ono žena moja Ciganka stoji preda mnom. Stoji moja žena Ciganka tu pred mene i mi kaže: ,Što si, Đorko bre, seo i dremaš, a za drva i ne haješ, umesto u šumu da ideš, davle, džavle.‘ I jesam, gospodin predsednik, na drva zaboravio, al’ sam se brzo digao i volove upregao. Upregao sam volove, pa sam u šumu pošao, a baš mi to na um da te pitam, ali pravo da mi kažeš, zašto da ste onaj stari zakon što za nas tako dobar beše, promenili, pa nas sad za seču i goroseču pravo u apsu zatvarate, a pre za nas siromasi takav zakon nije nikad važio.“

Pita ovako Đoka i čeka da mu predsednik na ovo odgovori, ali se na predsedniku vidi da se od ljutine mnogo promenio i da se s mukom uzdržava.

„Ti,“ veli, „Đorđe, pazi ti dobro kako pred sudom govoriš i šta govoriš, i da se u pamet uzmeš, jer ja imam vlast da te na licu mesta kaznim, i kaznu ovu odmah da izvršim.“

Uplašila je ova pretnja Đorđa, pa je brzo nastavio da govori: „Poveo sam“, veli, „moji volovi, gospodin predsednik, drva da nasečem, sirotinju moju, Cigančiće, da ogrejem. Vodio sam volove, gospodin predsednik, sve do šumu, a kad kod šumu, a tam’ vidim baš kako stoji komšija moj Sreta, znaš, gospodin predsednik, što mu se žena preklane na dud obesila, daleko i od men’ i od teb’, i Bog da te čuva. Zdravo, kažem ja, komšija Sreto, kako si, bre Sreto, šta radiš, jesi zdravo, i kako si? Zdravo, kaže Sreta, a ti kako si, šta radiš, i svi tvoji Cigani kako su na domu? Zdravo, kažem, komšija Sreto, svi su zdravo na domu; pa baš eto tu, gospodin predsednik, izvadim moju kesu, cigaru tutun da zapalim. Izvadim moju kesu, gospodin predsednik, cigaru duvan da zapalim, ama kesa prazna. Ehe, počešem se za vrat pa kažem: Imaš, kažem, komšija Sreto, jednu cigaru da mi daš, usta da zasladim? Imam, kaže on, komšija, duvan, ali ni list papir nemam, baš sam papir od tebe ’teo da tražim. Evo, kažem ja, komšija, papir, ama vatre nemam, a ti, veli, kako sa vatrom stojiš?“

Baš kod ovih reči predsednik se zacrvene, pa sa one svoje stolice poskoči i prosto kao pomaman dreknu na Đorđa:

„Ti“, veli, „ovde sa sudom komendiju teraš, je li? Ti se“, veli, „ovde sa svima nama sprdaš?“ I još je nešto jače hteo da kaže, ali tu uvide da se Đorđe od njegovoga lica mnogo uplašio i prepao.

„Ne teram komendiju, slavni sude, grom da me pogodi, grob da mi se ne zna, ama sve po redu ’oću da reknem što sam video i kako je pravo bilo. Eto, u šumu sam stig’o, gospodin predsednik, da drva sečem, i sikiru sam uzeo i drvo sečem, gospodin predsednik, ama drvo tvrdo, gospodin predsednik, pa zort.“

„Ajde, ajde, teraj dalje“, veli predsednik, a zakrvavljene oči izbuljio, jer se uplašio da Boka dugo sa drvima ne ostane.

„Sečem drvo, gospodin predsednik, sečem, sečem“, a sve gleda u predsednika, pa kad vide da će predsednik opet da plane, a Boka ubrza: „Kad odjednom puče puška, gospodin predsednik.“

A kad ovo Boka izreče sva se sudnica namah u jedno jedino načuljeno uvo pretvorila. Nastade mrtva tišina, i sve se netremice zagleda u svedoka očevica Đoku Evstatovića, koji će eto sad onaj gusti veo tame sa strašne tajne da otkrije...

„...Puče puška, gospodin predsednik; kad pogledam, a ono zec, tam’, tam’, ovam’, pa među noge, baš među moje noge, gospodin predsednik, pravi zec.“

„Kakav zec? Otkud zec?“ pita zaprepašćeni predsednik.

„Zec, gospodin predsednik“, kaže Boka, „od što ga je komšija Sreta pogađ’o, a sam zaboravio, pravo da ti kažem, da je pušku dvocevku o svoj ramen nosio.“

Triput je predsednik, sav zelen, podviknuo Đoki: „Napolje, napolje, napolje“, pa je Boka kao metak iz puške brzometke izleteo i u hodniku se među seljacima našao. A seljaci su smesta oko nega nagrnuli, te ga svi uglas pitali šta je on tako strašno posvedočio i šta se sa njim u sudnici desilo.

Uzdrhtao se Boka i sav cepti, nije mu jasno zašto su ga napolje izbacili, pa se bolno zaplakao, dok su mu objašnjenje zbog plača sa svih strana tražili.

„Plačem“, kaže Đoka, „jerbo me srce boli zbog što pravde za nas seljaci nema. Mene mi, Đoki Ciganinu, kao što svi ovde vidimo, surgun-pasoš dadoše, a još sam puno koješta imao da kažem, Bog da vidi!“