Завејани

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Завејани  (1932) 
Писац: Драгиша Васић
Пад са грађевине


Пошто је пре снега било суво, а засипало још од јутра Бадњега дана, то су мале страћаре и сви сокаци, потпуно пусти, брзо завејани дебелим белим слојевима. И околина, сва бела овога Божића, изгледала је свечано нема, док је варошица уливала тугу. Чинило се тако да је овај празник далеко од ње: као да је свуда, само не у њој, тамо негде у много срећнијим местима где су људи чистији, Богу оданији и бољи, више људи неголи овде, и где нема неког, ма каквог живота и радости од њега. Тако се чинило, па је то осећање изазивало друго, као неку драгу и потајну наду: да ће се, можда, кад било доцније, ко зна кад, али било кад у будућности и бољим временима, и од тога живота и празника, с оне стране високих планина што су заклањале видик пун снежне магле, захватити и окусити, па ће онда овај овде, мучан и суморан, остати само као жалосно сећање на такав сан прошлости кад се животарило тако да би се дочекало боље, и кад је сам одјек црквених звона дубоко дирао и рањавао и некако неодређено болео и мучио.

Овако осећање, и мучно и мило, испуњавало је многе, али, међу становницима овако малога места, ваљда никога толико као човека коме више него скромно награђена служба судије пуно година није давала да куд год било умакне, па да се спасе и пребаци с оне стране мрких планина, иза којих је замишљао како живо и бурно мора кључати онај занимљивији и толико привлачни великоварошки живот у сваком правцу сложених градова.

Па се овим осећањима придружило још једно: да је Божић, овога пута, тужнији и празнији него икад, а да за њега никад раније тако важну опомену није значио. Та опомена била је просто у томе: да се овако као досад више нити сме нити може, и да се догурало до оне крајње тачке и границе, толико опасне, и кад се одлучно мора кидати: па или остати тако до краја живота и на брак, ту тако важну ствар, више и не помишљати, или одважно и смело ући у нови живот, што би стварно значило да се решавајући корак учини још колико данас, можда сместа, из ових стопа. Јер развлачити и даље, бесциљно је и лудо, пошто дуже размишљање нема никаквог, најмање практичног смисла, и јер нада ишчупати се из овог места, толико досадног и тужног, просто је наивно залагивање. И кад та могућност никако не постоји, онда се с тим мора рачунати, па се не може опростити лудост да се тиме и даље обмањује, те остаје оно друго ради чега се цела ствар мора разумно разрадити и рашчланити до крајњих консеквенција.. А све ово могуће је, нарочито данас, о великом празнику, кад се једино нема друго шта радити, и кад и јесте прилика да се нешто солидно размисли и одлучно смисли о том кратком и уистини жалосном животу што измиче, трчи и нестаје тако брзо и лудо да човек и не осети како је значајно то што он рушилачки чини: да се коса на глави све више губи, зуби један за другим отпадају, и да организам, из дана у дан изнуренији,... све даље и незадржано малаксава и матори.

Овакве мисли, навикнуте истина али неодољиве, кидисавале су на судију ово после подне таквом силином и упорношћу, да му се чинило како се излаз, ма какав и у ма каквом виду, мора пронаћи још колико данас и по сваку цену. Иако је још раније, и много пута, а у истој овој момачкој соби свога, малога стана, размишљао о свему овоме, па и са истом вољом да се у тему савесно удуби и дубоко унесе, ипак се одлука скоро никад није разликовала, и ствар се увек одлагала за доцније, док се, ево, сад, овога првога дана највећег празника, питање чини неисказано простије и закључак јаснији од свега што се као јасно на божјем свету означава. Са овим закључком, који је значио велико умирење, судија је и пришао прозору, одакле је мирно, задуго и задубљено посматрао оне чудно лепе и непрекидне завесе млазева од пахуљица, како се меко и некако фино спуштају и слажу пред његовом кућом, размишљајући све једнако о томе како људи, а по некој урођеној несрећној навици, воле да замршују јасне као дан ствари и да од питања савршено простих испредају којекакве проблеме и загонетке којима никаквог животног значаја нема. И тако, уместо да ствар одлучно изведу до краја, као што здрави разум и наређује, они се обично заустављају на половини пута, или само започињу и све се увек нешто заносе и ствари претресају у принципу.

Међутим, баш кад је реч о браку, оно што је важно и није у томе како ствар стоји у принципу, него, напротив, како стоји са даним или конкретним случајем сваког појединца који је у питању. „И природно је, и логично, да би сваки требао и да мисли о своме случају“ закључивао је добри судија, „а у принципу ствар се може разглабати колико се хоће. А осим тога, има још и то: желео бих ја да видим једног јединог од хиљаде који би и помислио друкчије да се определи, пошто је пет пуних година овако као ја провео у овој ужасној пустињи. И то пет година после навршене педесет и прве, и после ратова, и после свега што је било и прошло, али се љуто и дубоко у души и у телу урезало. Такав би заслуживао да му се каже овако: Е па, чуј ти, пријатељу, друже, или како му драго, остави се, молим те, придике; мани се празне сламе и разговора! Свестан сам ја, као и ти и колико и ти, све знам што и ти, све сам, човече, претурио као и ти, можда и више. Значи да: или ти ниси од крви и меса, или да здравога разума немаш; значи да, из буди каквог разлога, ниси природан. Пардон! Један једини разлог који извињава, то је ранији бурни живот, што никако није мој случај. А затим, и ја, брате, нисам дете, тридесет година мислим ја о тој теми. И добра и врло мудра установа. Јер узмите овако: ви сте против брака. Лепо. Али ви сте човек. Ви сте човек, то значи: као такав ви не можете без нежности једнога створења другог пола. Ви сте против брака и велите: има жена ван њега. Добро. Лепо, брате, сасвим лепо. А зар ја то не знам? Али човеку не треба само жена, не! Човеку треба и она симпатија, бар малко оне топле и нежне симпатије тако названог слабијег пола. А чим то имате, значи ствар није привремена. Јер, или симпатије нестаје, или она све више расте. Ако расте, она вас за ту, да је тако назовемо, невенчану парничну страну, и везује: што више симпатије, чвршћа веза, чвршће поравнање. И шта? Као поштен човек ви се до краја држите ове везе, ви ту везу поштујете. Значи? Значи да и ви имате једну жену исто онако као ја у оној моралној и освештаној установи коју ви презирете, тј. у браку. Е, а кад је тако, онда шта ћемо сад? Шта сте онда ви урадили? Урадили сте то: да ту жену или створење, или назовите како хоћете, са којом сте се везали јер је волите зато што вам је одана (а не можете волети десет, јер је немогуће да вам две, у исто време, буду одане), да ту жену излажете незаслуженим и неоправданим непријатностима друштвене поруге.

Међутим, све је то о ствари у принципу, и то се мене не тиче.

Стварно је ово, и ово ме се тиче.

Ту, преко пута, у кући коју одавде гледам, живи створење чији живот најпажљивије пратим равно пола деценије. Из дана у дан, из часа у час, за све то време, осећао сам ја и увиђао једно: да углед ове личности неисказано расте у мојим очима. Посрнуло имовно стање ове куће, једне старинске трговачке куће (каквих је, нажалост, све мање, и која је дала заиста савршену једну домаћицу, каквих је данас мало и премало чак и у овако малим местима), околност је која овде може да одигра врло корисну улогу.

То чељаде пратим ја, дакле, равно пет година у целом њеном животу и кретању. Вечито заврнутих рукава, све одано кући, поштовао сам га ја од првога дана и никад нисам пропустио да га, идући у канцеларију, поздравим, увек љубазно отпоздрављан. Добро.

Дакле, тачно је и то да се с годинама мора рачунати, да је разлика прилична, и да је то, рецимо, отежавна околност. Али је тачно, исто тако, да је варош пуна девојака свих узраста, а кандидата несравњиво мање. И кад узмем у обзир положај на коме сам, па посрнуло имовно стање о коме је напред било речи, онда сам слободан тврдити, и не смем ни часа посумњати, да су сви адути у мојим рукама. А ово све шта треба да значи? Ово све треба да значи само једно: ’ајде бре, председавајући другог одељења, обуци нов жакет, завежи машну и нову мараму, стишај то зечје срце као да си на оптуженичкој клупи и чекаш пресуду, па напред у име Бога, преломи ствар о којој си досад само сањао, а давно морао да преломиш.“

Ето, са овим речима судија је необично енергичним кораком пришао огледалу. Затим се уклонио, и за мало па је понова био пред њим, весео и крепак, у свом потпуно новом жакету, чији су краци, полукружно изрезани, допирали таман до његових кратких, али гранитно чврстих ногу. У грудима му је задрхтала радост кад се уверио: да је општи утисак врло добар (и без обзира на увек полуотворена уста — последица из детињства несносних аденоида, као и спљоштен нос), и да чак у брковима, црним и дугачким, нема још ни трага од белих власи.

Напољу није престајало да веје кад је, тако очаран овим општим утиском, пришао прозору. Одатле, узбуђен одлуком коју је донео, посматрао је сад већ оживелу улицу. С времена на време, а с разних страна, допирали су громки пуцњи дечјих пиштоља, па су се, измешани са живим и раздраганим звецкањем прапораца, громовито разлегали. Једне за другим, и као пера лаке, проносили су залетели коњи разнобојне саоне препуне трговачких помоћника што су, машући бесмислено рукама, бурно клицали пролазницима. Кроз раскриљена кафанска врата, муњевито затварана, промицало је повремено оно промукло и продирно Вн... жн... Вхн... жн... неуморнога контрабаса, чији су звуци, са оним усклицима, а на завејане капије кућа, измамљивали румене девојке огрнуте шаловима. И све то што је гледао из своје неиздржљиве усамљености, сву ову туђу раздраганост тако милу и тако узбудљиву, уливало му је храброст којој се и сам чудио и радовао. Па у тој смелости, напето и нетремице, гледао је он у капију, тамо, дакле, где се морала појавити жена чија је судбина, као и његова, још данас имала да се преломи. А кад је, образа румених као крв и косе покривене крепом снежних пахуљица, заиста и угледа, и то са погледом управљеним баш овамо ка његовом прозору, он се што је најбрже могао спреми журно и живо стрча на улицу. И за мало стајао је он пред њом, па је пробраним речима обасуо жељама о великом дану што пружа тако ретку прилику да се поздрави, и да се стегне рука и пожели најбоља срећа.

— А сем тога... — опрезно је прелазио на главну ствар — и још сам имао друго што сам лично хтео...

Тако је почео одмах иза поздрава, али је ту наједанпут све застало и загрцнуло, па је судија живо осетио како ово што се сад у њему збива подсећа чудно на нешто врло давно и прохујало за ђачким клупама.

— Би ли ви, да ли би ви... просто на пример, пристали — наставио је он живо и сећајући се оне потребне одлучности, па се сагао и збуњено дохватио пуну шаку снега.

— Би ли ви, кажем... је л’ те, тако налазим да треба... без великог, излишног увода. И кажем и ово: ви сте паметни, а ја нисам балавац... да ли ме можете правилно разумети?

— Још како! Још како! Само ако вама личи — одговорила је девојка весело, и никаква се забуна на њој није приметила.

— Наравно! На сваки начин. Пет година ја сам.. ја сам само о томе мислио и... до краја разрадио...

— Како не? Дабоме! Како не? Само, ја почињем, и нема милости — одговорила је још веселије и засмејала се, па у широкој прегршти и сама зграбила снега. Онда се са гужвом, коју стиште, бацила за њим.

— А, не то! Пардон, не то!

Али га грудва стиже иза увета.

Живо заузета, она је хитро и одушевљено правила једну за другом и засипала га. Окренуте главе, онемео, запрепашћен, заклањао се он рукама, врдао, бранио се, узмицао, кад изненада, са других капија, са свих страна, долетеше нове грудве. Одступајући, испружених руку као да хвата, жмурећи, лагано је он дубоко у целац, упадао. И савијен, погурен, кривећи се, стигао једва на средину улице, засипан све хитријим ударцима, заглушен бурним клицањем. И ту, насред улице, раширених руку, раскречен, разбарушен, искривљен, као страшило птица усред њиве покривене снегом, застао је. Али утом, погоди га неко посред уста. Он се загрцну, испљува, исплази, и смејући се усиљено, ружно и патнички, затресе главом. И тек тада, грозно, као разјарени бик, замумлао је, завриштао, па се као стрела претећи сјурио у капију и нестао...

Напољу се орио пискави кикот, кад се поново нашао пред огледалом. А тамо, црвено, изгужвано, разбарушено, зајапурено, зачуђено до панике, гледало га нешто разрогачено и питало само једно: Шта је? Шта би? Како то? Побогу, шта би у магновењу?

Напрегнут, уздржавајући ужасан бол, судија се опоменуо свега, па осетио грозно, као у хиљаду парампарчади, све смождено у грудима.

Полако спустио је поглед, и тако спуштених очију, савијене главе, као погребним кораком, оставио страшило.

Онда нагло, као да се дави, бацио се на кревет, заронио, па грцаво зајецао.

А напољу се постепено утишавао жагор, и све тише док се потпуно није смирио, и мрак се лагано почео спуштати, те остали само димови да струје из димњака.

И усред тога мира, у мрачној соби, где је међу јастуцима лежала његова глава, цвилело је нешто од оних финих, невидљивих млазева што се тако чини као да однекуд силазе и патнички јецају, па све више савлађивало судију у страшној клонулости сасвим измучене душе. И као ови млазеви, што онако фино преду и јецају, и као најфинија невидљива пара свилено брује, и нису млазеви, већ истинско брујање што допире из бескрајних низова телеграфских стубова који промичу, путују, лете некуда, сами самцати, или се врте као вретено, као праве авети. И не само они, него као и све остало, чудно почиње да нестаје, пролеће негде, губи се, бежи, ношено необичним некаквим ветром који све вртоглаво односи. И лети тако све около њега, ишчезава, нестаје, и страћаре прескачу као јарци, и плотови поигравају, и све ствари јуре и беже од њега. Па се сав простор око њега рашчишћава, и последње беже као снег беле женске прилике, па се у бежању спремају да полете, док као претворене у голубове најзад и не полете. Тада наједанпут, цео онај простор остаје чист, сив, сав сив, пешчан и пуст, па се види да је земља остала само чиста и гола голцата планета. И стоји он сам самцит на тој планети, тежак као гвожђе, непомичан као укопан, напуштен, беспомоћан, сасвим сам, док се опет све не почне да врти, поиграва и враћа на своје старо место. И понова стоји црква онде где је била, онако исто. А пред њом седи он и проси, лепо пружа руку и проси, па голуби слећу однекуда и дарују га. Дарују га тако голубови, па се један по један губе у ваздуху. И он гледа за њима, гледа. А од оно неколико голубова стварају се читава бела јата и ројеви, хиљаде, милиони голубова, све мањих и ситнијих, и све тако док се не претворе у снежне тачкице беле као пахуљице. А тамо пред њим пружила се дуга, бескрајно дуга, бела пустиња, и цркве нестало, и све понова нестало, а очи засењују, и снег веје, и као да хоће да га завеје, и као скоро га завејао.