Сведок

←Иван — Илија Илић

Сведок  (1932)  Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине

Завејани→

Била је оморина, па су у тој врелини судије биле страшно изморене. Небројени сведоци ништа нису могли да посведоче о делу ради кога су судска дворана и сви њени ходници били испуњени сељацима. Председник је уморно диктирао деловођи све једно те исто: Јанко Јанковић, говорио је, ништа не зна по ствари за коју се пита, Марко Марковић ништа не зна да посведочи, тај и тај ништа не зна по ствари за коју се пита.

Тада је ушао Циганин-сељак Ђока Евстатовић.

Ђока Евстатовић заколутао је избоченим очима налево и надесно, онда је, вукући ногу, пришао крсту и еванђељу. Остављао је он утисак сведока који још мање зна од осталих. И зато што је тако мислио, председник га је упитао: „И ти“, рекао је, „ништа не знаш да покажеш?“

Али је сведок понова заколутао унаоколо, па се зауставио на председнику: „Ја, господин председник, све знам и ’ћу све да ти кажем. Бог па ти, господин председник.“

Неочекивана изјава ускомешала је судницу. И судије и адвокати и сви присутни оживеше, па се стадоше удешавати да пажљиво слушају; сви се обрадоваше ненадном обрту, и што ће страшна монотонија бити прекинута.

И Бока је осетио овај утисак, па се важно устурио, и без питања, стављајући руку на срце, поновио исто оно што је напред рекао: „Све знам и све ћу да рекнем, јер Бог види, славни суде, што је право и што је поштено.

И председник се угодно наместио у столици са високим наслоном. „Е па, ајд’ сад, не оклевај, кажи шта имаш“, обратио се Ђорђу.

Избацио је Ђорђе леву ногу унапред, онда је почео да кашље као да ће ту да умре. Кашљао је дуже него што се ико надао, док су сви нестрпљиво ишчекивали, па је најзад рекао: „Имам, господин председник, кашаљ у десну плећку, баш ми је тако и доктор препоручио како патим од кашаљ у десну плећку.“

„Ене, па шта ако имаш кашаљ, проћи ће те“, приметио је председник, тек да нешто каже, али је Ђока на ово завртео главом: „Оће да прође, господин председник, Бог да те живи, синови ти цареви и генерали били, како да неће, знам да ће да прође.“

„Ајде, ајде,“ опомиње га председник, „говори шта знаш и зашта се овде, пред судом, налазиш. Где си био кад се убиство догодило, јеси ли био на лицу места, шта уопште знаш да покажеш?“

Ђорђе је неколико пута климнуо главом, затим одгурнуо торбу на леђа (из торбе је вирило перје празилука), онда се почешао за врат.

„Но, ајде, ајде,“ подстицао га председник, „ајде ваздан.“

„Оћу,“ одговорио је Ђорђе, „оћу, господин председник, зашто да нећу, ама те молим да ми даш да седнем, овде где ти славни суд наредиш и како наредиш.“

„Како да седнеш, не може то, зашто да седнеш?“ буни се председник.

„Па за ото, господин председник, јербо немам све ноге.“

Председник се чуди, адвокати загледају, сви се ишчуђавају како то да Ђорђе нема све ноге.

„Па једна је само здрава, господин председник, Бог да ми помогне, због што сам бугарски рат закучио, господин председник.“

Не говори сведок истину, није он инвалид, пао је одавна са куће, те су му одсекли леву ногу.

Сео је Ђорђе на столицу, по дозволи председниковој, и дуго се на њој намештао, баш као да се за неко велико уживање припремао.

„Дакле, дедер,“ веома нестрпљиво каже му председник, „ајде, Ђорђе, почни једном, немој даље да нас мучиш, видиш да се живи покувасмо од врућине и ми и овај народ.

„’Оћу,“ вели Ђорђе, „’оћу, господин председник, синови ти цареви и генерали били, све ћу да ти кажем, да су ми живи и здрави моји Циганчићи, ето овако је било: Ја сам, господин председник, седео пред кућу, сунца ми сам седео, па сам придремао. Придремао сам, господин председник, много сам придремао, ама сам велику бригу бринуо због што нам шљиву бубе и гњав сатрео. Седео сам, господин председник, и велику сам бригу бринуо, и на зајам у Аргарној банки мислио, па баш тебе, господин председник, ’оћу да питам, ама право да ми кажеш, да ли могу зајам у Аргарној банки да добијем.“

Збунио је Ђорђе председника, па чисто не зна председник ни шта да му одговори.

„Нисмо ми,“ вели он, после кратке забуне, „нисмо ми овде твоји адвокати, него судије, а ти за твој зајам од адвоката тражи савета, а нама кажи само оно што те питамо, и ништа друго.“

„Пристајем,“ каже Ђорђе и пружа руке према председнику, „пристајем, господин председник, на све што кажу адвокати, и како ти кажеш, а и на божије правило, само зајам што треба мени и на моји Цигани да добијем, за Ускрс да се омрсим, господин председник.

Окреће се председник и поверљиво нешто шапуће судијама лево и десно, па се опет уздржава, али се види да му то једва за руком полази, и каже: „’Ајде,“ вели, „Ђорђе, ’ајде, причај лепо што те питам.“

„’Оћу“, вели Ђорђе, „како мислиш да нећу, све ћу да ти кажем и остајем при што сам казао, да сам пред кућу седео и дремао, а кад сам погледао, а оно жена моја Циганка стоји преда мном. Стоји моја жена Циганка ту пред мене и ми каже: ,Што си, Ђорко бре, сео и дремаш, а за дрва и не хајеш, уместо у шуму да идеш, давле, џавле.‘ И јесам, господин председник, на дрва заборавио, ал’ сам се брзо дигао и волове упрегао. Упрегао сам волове, па сам у шуму пошао, а баш ми то на ум да те питам, али право да ми кажеш, зашто да сте онај стари закон што за нас тако добар беше, променили, па нас сад за сечу и горосечу право у апсу затварате, а пре за нас сиромаси такав закон није никад важио.“

Пита овако Ђока и чека да му председник на ово одговори, али се на председнику види да се од љутине много променио и да се с муком уздржава.

„Ти,“ вели, „Ђорђе, пази ти добро како пред судом говориш и шта говориш, и да се у памет узмеш, јер ја имам власт да те на лицу места казним, и казну ову одмах да извршим.“

Уплашила је ова претња Ђорђа, па је брзо наставио да говори: „Повео сам“, вели, „моји волови, господин председник, дрва да насечем, сиротињу моју, Циганчиће, да огрејем. Водио сам волове, господин председник, све до шуму, а кад код шуму, а там’ видим баш како стоји комшија мој Срета, знаш, господин председник, што му се жена преклане на дуд обесила, далеко и од мен’ и од теб’, и Бог да те чува. Здраво, кажем ја, комшија Срето, како си, бре Срето, шта радиш, јеси здраво, и како си? Здраво, каже Срета, а ти како си, шта радиш, и сви твоји Цигани како су на дому? Здраво, кажем, комшија Срето, сви су здраво на дому; па баш ето ту, господин председник, извадим моју кесу, цигару тутун да запалим. Извадим моју кесу, господин председник, цигару дуван да запалим, ама кеса празна. Ехе, почешем се за врат па кажем: Имаш, кажем, комшија Срето, једну цигару да ми даш, уста да засладим? Имам, каже он, комшија, дуван, али ни лист папир немам, баш сам папир од тебе ’тео да тражим. Ево, кажем ја, комшија, папир, ама ватре немам, а ти, вели, како са ватром стојиш?“

Баш код ових речи председник се зацрвене, па са оне своје столице поскочи и просто као помаман дрекну на Ђорђа:

„Ти“, вели, „овде са судом комендију тераш, је ли? Ти се“, вели, „овде са свима нама спрдаш?“ И још је нешто јаче хтео да каже, али ту увиде да се Ђорђе од његовога лица много уплашио и препао.

„Не терам комендију, славни суде, гром да ме погоди, гроб да ми се не зна, ама све по реду ’оћу да рекнем што сам видео и како је право било. Ето, у шуму сам стиг’о, господин председник, да дрва сечем, и сикиру сам узео и дрво сечем, господин председник, ама дрво тврдо, господин председник, па зорт.“

„Ајде, ајде, терај даље“, вели председник, а закрвављене очи избуљио, јер се уплашио да Бока дуго са дрвима не остане.

„Сечем дрво, господин председник, сечем, сечем“, а све гледа у председника, па кад виде да ће председник опет да плане, а Бока убрза: „Кад одједном пуче пушка, господин председник.“

А кад ово Бока изрече сва се судница намах у једно једино начуљено уво претворила. Настаде мртва тишина, и све се нетремице загледа у сведока очевица Ђоку Евстатовића, који ћe ето сад онај густи вео таме са страшне тајне да открије...

„...Пуче пушка, господин председник; кад погледам, а оно зец, там’, там’, овам’, па међу ноге, баш међу моје ноге, господин председник, прави зец.“

„Какав зец? Откуд зец?“ пита запрепашћени председник.

„Зец, господин председник“, каже Бока, „од што га је комшија Срета погађ’о, а сам заборавио, право да ти кажем, да је пушку двоцевку о свој рамен носио.“

Трипут је председник, сав зелен, подвикнуо Ђоки: „Напоље, напоље, напоље“, па је Бока као метак из пушке брзометке излетео и у ходнику се међу сељацима нашао. А сељаци су сместа око нега нагрнули, те га сви углас питали шта је он тако страшно посведочио и шта се са њим у судници десило.

Уздрхтао се Бока и сав цепти, није му јасно зашто су га напоље избацили, па се болно заплакао, док су му објашњење због плача са свих страна тражили.

„Плачем“, каже Ђока, „јербо ме срце боли због што правде за нас сељаци нема. Мене ми, Ђоки Циганину, као што сви овде видимо, сургун-пасош дадоше, а још сам пуно којешта имао да кажем, Бог да види!“