San Kraljevića Marka/6
UGLED 6
Mnogi ljudi stupe; Pređašnji.
JEDAN:
Zašt' se nebo tako natuštilo?
Zašt' je tama obuzela zemlju?
Lice sunca crveno izgleda,
Kanda suze krvave proliva;
U sred podne zloslutnica sova
Glas mrtvački strahovito pušta;
Zverinje se po šumi komeša
I jauci razležu se mukli,
K tome užas opašate zvezde
Kakve nove proriče nam bede?
STARAC:
Kakve bede? Gledaj ovde!
OSTALI:
Marko!
STARAC:
Kakve bede? Otačastvo tužno
Od Kosova strada nam nemilo,
Nasilije svuda ga pritislo
I gnjavi nas svakojakom mukom.
Jedan beše Kraljeviću Marko
Kadar silu silom otpirati,
Pa i njemu sad se život skrati,
Da s' i ove potpore lišimo!
PRVI:
Marko mrtav, moj dobrotvor dragi,
Koj' mi život iskupi iz ropstva!
DRUGI:
Marko mrtav, koj' mi stoku moju,
Od Turaka otetu povrati?
Koj' nam selo tri puta očisti
Od nasilja zlikovaca ljutih?
Za koga smo svi molili Boga,
Kao za milog roditelja svoga?
TREĆI:
Besni Arap Kosovo zakupi
I nametnu zulum svadbarinu,
Još i drugu premnogu nevolju,
I nikoga da nas tog otkupi,
Dok ne začu Marko Kraljeviću,
Te nam predel od kuge očisti.
Pa sad jadni da s' lišimo Marka,
Da nas opet samovoljstvo stegne!
STARAC:
Plač', Srbine, siroče u Boga!
Umre Marko, umre tvoj branitelj!
MLADIĆ:
Umre Marko, umre dobro naše!
Propištaće jadna sirotinja,
Od Srbije postaće pustinja;
Biće gore, nego što je bilo.
(Svi se iskupe i kleknu pored Marka).
HOR:
Na koga nas ti ostavljaš,
Branitelju mili?
U sužanstvu da u tuđem
Srpski sinak cvili!
Probudi se, probudi se,
Srpstvo te doziva,
Koje bedno gorke suze
Za tobom proliva.
|