San Kraljevića Marka/13
UGLED 6
Jedna žena s detetom beži, za njom Turčin.
ŽENA (posustavši, padne na kolena):
Ne mogu dalje!
(Videći Turčina vrisne, hoće dalje, no ne može, Turčin ščepa dete).
ŽENA (uhvati ga za ruku):
Šta ćeš s mojim detetom?
TURČIN:
Puštaj!
ŽENA:
Tako ti tvoja deca živa i zdrava bila, ne diraj mi jedinče!
TURČIN:
Odlazi! (Istrgne joj dete i pođe k spavajućem Marku).
ŽENA (potrči, no od umora padne i obuhvati mu noge):
Ne, dete moje ne dam!
TURČIN (izvadi nož):
Hoćeš puštati?
ŽENA:
Bože, Bože, ti mi pomozi! Junače, junače, što spavaš, ne daj me nesrećnu!
Marko (u snu metne ruku na mač):
Ko doziva Kraljevića Marka?
Evo Marka, strašila zlikovcem,
Branitelja bednih i nevoljnih.
TURČIN (pusti dete, mati ga zagrli, a Turčin pođe lagano k Marku):
Tako mi vere, ovako je, kažu, izgledao Kraljević Marko. (Gleda). Vala i bila, on je! Tu nema šale! Dok Srbenda spava, možeš s njim učiniti što hoćeš, al' ako se probudi, planuše dimlije! (Pobegne).
ŽENA: Bože, Bože, tebi blagodarim!
(Marku).
Ako si ti, neznani junače,
Sen viteza Kraljevića Marka,
Koj' s' i mrtav mene izbavio,
Svetala ti duša na nebesi,
Kao što ti je spomen u narodu!
Teško svuda svome bez svojega,
Blago svome, kad ga svojak čuva!
MARKO (sniva):
Jošte nije pravo došlo vreme,
Da s' probudi Kraljeviću Marko;
Al' će doći, što je Srpstvu drago,
Da sužanjstva rod moj zbaci breme.
ŽENA (klekne):
O, nek' dođe! Jer su teške muke,
Što nam pletu dušmanina ruke.
Bože, Bože, ti pogledaj na nas!
(Odlazi. Čuje se svirka, potom vojska stupa i peva).
VOJSKA:
Hajte, Srblji, na vojsku,
Pobeda je vaša!
Od dahija slobodna
Već je zemlja naša!
Neka strepe naši vrazi!
Neka drhće ko nas gazi!
Složno, Srblji, na vojsku,
Pobeda je naša!
(Prolaze).
MARKO (u snu):
Pobeda je naša!
(Zavesa pada).
|