Romeo i Julija/Prvi čin - Scena peta
Appearance
←Prvi čin/Scena četvrta | Romeo i Julija (1597) Pisac: Viljem Šekspir |
Drugi čin/Prolog→ |
- Verona. Dvorana u Kapuletovom domu.
- (Muzikanti čekaju. Maske ulaze, prelaze preko dvorane i
- stanu u stranu. Ulaze sluge noseći ubruse.)
PRVI SLUGA
- Gde je Popara da nam pomogne u spremanju? Suviše se
- pogordio za nošenje drvenih tanjira.[1] Zar on da briše
- drvenu činiju!
DRUGI SLUGA
- Kad se dobro ponašanje stavi u ruke jednog ili dva
- čoveka, pa još u neoprane, onda je to prljava stvar.
PRVI SLUGA
- Nosi te stolice preklapuše, skloni ormanče za po-
- suđe,[2] pazi na srebrnariju. Druškane, sačuvaj za mene
- parče kolača od badema i, ako me voliš, kaži vrataru da
- pusti unutra Suzanu Tocilo i Nelu. Antonio, Poparo!
TREĆI SLUGA[3]
- Evo nas, druže gotovi smo.
PRVI SLUGA
- Očekuju vas i zovu vas, pitaju za vas i traže vas u ve-
- likoj sobi.
ČETVRTI SLUGA
- Pa ne možemo biti i ovde i tamo u isto vreme. Ve-
- selo, momci; radite i veselite se, jer je život kratak.
- (Sluge odlaze. Ulaze Kapulet i Julija sa svima zvanicima,
- idući u susret maskama.)
KAPULET
- Zdravo, gospodo! Gospe čije prste
- ne peku žuljevi igraće s vama.
- Ha, ha, moje gospe! Koja će od vas
- odreći da igra? Za onu što bude
- oklevala ja ću se zakleti
- da ima žuljeve. Ulovih vas, a?
- Dobro mi došli, gospodo![4] Nekad sam
- i ja nosio masku i umeo
- šaputati uvu lepe gospe ono
- što joj je godilo. Ali to je prošlo;
- beše mu, beše! Dobro ste mi došli,
- gospodo! Zasvirajte muzikanti sad.
- Mesta, mesta! Napravite mesta;
- igrajte, devojke!
- (Muzika. Igra.)
- Svetlosti još momci!
- Dignite stolove, ugasite vatru
- u dvorani je pretoplo. No, ova
- zabava nenadno dobro ispade.
- Dè sedi, sedi, dobri rođače
- Kapulete, za tebe i mene
- prohujali su dani igranja.
- Koliko je otkako smo ti
- i ja poslednji put bili pod maskom?
DRUGI KAPULET
- Bogorodice mi, trideset godina.
KAPULET
- Šta, čoveče! Nema toliko, ne, nema
- toliko. Od Lućentijeve svadbe,
- ma koliko da su blizu Duhovi,
- ima tek nekih dvadeset pet leta,
- a tada smo bili pod maskama.
DRUGI KAPULET
- Više, više; sin mu je stariji,
- gospodine, ima mu i trideset već.
KAPULET
- Ma, šta mi pričaš? Njegov sin je bio
- nepunoletan pre dve-tri godine.
ROMEO (sluzi iz svoje pratnje)
- Ko je ona gospa koja krasi ruku
- onoga viteza?
SLUGA
- Ne znam, gospodine.
ROMEO (za sebe)
- O, buktinju uči da pojača plamen!
- U noći blista kao dragi kamen
- o uvu Arapke. Da postane čija
- odveć je lepa; iznad sveta sija
- visoko. Kao golubica snežna
- u jatu vrana, i ona je nežna
- međ’ drugama svojim. Kada se povuku
- od igre, gledaću da dodirom rýku,
- moju ruku njenom posvetim. Jesam li
- voleo? Vide, oporeci sâm,
- jer pravu lepotu tek od noćas znam.
TIBALT
- Ovaj je, po glasu, nekakav Montagi.
- Donesi mi mač moj.
- (Njegov paž odlazi.)
- Zar je ovaj rob
- smeo, skriven fantastičnom maskom,
- da dođe ovamo i da se podsmeva
- i ruga našoj svečanosti, je l’?
- Tako mi časti i porekla mog,
- ne smatram grehom da ubijem tog
- nitkova.
KAPULET
- Šta je! Što praskaš, šuračiću?
TIBALT
- Ovo je dušmanin Montagi, moj tečo.
- Ta hulja je došla iz prkosa amo,
- da se ruga našoj svečanosti samo.
KAPULET
- Je li to mladi Romeo?
TIBALT
- Dâ, onaj
- nitkov Romeo.
KAPULET
- Umiri se, vrli
- šuračiću, ostavi ga na miru.
- On se ponaša ko ispravan plemić;
- i, pravo reći, Verona ga hvali
- kao dobroga, učtivog mladića.
- Ne bih ni za blago celog ovog grada
- da mu se ma kakva uvreda nanese,
- u mome domu. Zato budi strpljiv,
- ne obziri se na nj. To mi je volja,
- pa ako je poštuješ, ostani
- uljudan, prestani sa prštenjem tim,
- jer to se na ovoj gozbi ne pristoji.
TIBALT
- Pristoji se kad je takav nitkov gost.
- Neću ga ovde trpeti.
KAPULET
- Al, moraš.
- Šta, drski derane? Moraš, kažem ja.
- Jesam ja gospodar ovde ili ti?
- Nećeš ga trpeti? Šta ti pada na um?
- Zar međ’ gostima da dižeš uzbunu?
- Nuto delije da zameće kavgu.
TIBALT
- Pa, tečo, to je sramota.
KAPULET
- Gle, gle.
- Dà drska derana! Sramota je, je li?
- Ta igra te može opeći. Znam ja
- šta ću s tobom. Meni se protiviš!
- Zaista je vreme da te opametim.
- - Bravo, bravo, deco![5] - Bezobrazniče, idi,
- smiri se, ili - Još sveća, još sveća!
- Sram te bilo! Ja ću umiriti tebe. -
- Veselo, mladeži!
TIBALT
- Prinudno strpljenje
- i gnev moj u meni vode borbu, te mi
- celo telo drhti. Ja ću ići; ali
- to što je uljezu tome slatko sad
- pretvoriće se u najgori jad.
- (Ode.)
ROMEO (uzima Juliju za ruku)
- Ako mi tu svetu ikonu skrnavi
- nedostojna ruka, ja ću rado znati
- da otkajem; kao poklonici pravi,
- usne će poljupcem grešni dodir sprati.
JULIJA
- Hadžijo dobri[6] ruka kriva nije,
- jer to je znak samo pobožnosti mirne,
- i poljubac je svetoga hadžije
- kad svojom rukom ruku sveca dirne.
ROMEO
- Zar hadžija, svetac nema usne svoje?
JULIJA
- Ima ih, al’ da se molitvi privode.
ROMEO
- Pa nek se usne od ruku ne dvoje,
- svetice mila. One te sad mole
- dopusti im ovo, da se vera prava
- u očajanje gorko ne uputi.
JULIJA
- Ikona ćuti i kad uslišava.
ROMEO
- Plod molbe svoje berem onda; ćuti,
- usna tvoja skida greh sa usta moji’.
- (Poljubi je.[7])
JULIJA
- Greh usana tvojih sad na mojim stoji.[8]
ROMEO
- Greh s usana mojih! Da prestupa slatka!
- Vrati mi greh moj.
- (Poljubi je.)
JULIJA
- Kako ljubiš divno.
DADILjA
- Gospođice, majka vas na jednu reč zove.
ROMEO
- Ko je njena majka?
DADILjA
- Gospa kuće ove,
- momče. Dobra gospa, mudra i čestita.
- Kćer sam joj dojila, tu s kojom ste baš
- razgovarali. Ko je uzme, kažem,
- dobiće veliki miraz.
ROMEO
- Je li ona
- Kapuletova? Cena preterana!
- Moj život će biti u ruci dušmana.
BENVOLIO
- Hajdemo drugovi, zabavi je kraj.
ROMEO
- Tim mi je, na žalost, veći nemir taj.
KAPULET
- Ne, gospodo, nemojte još ići;
- Malu zakusku spremićemo sad.
- (Maske mu se izvinjavaju šapatom na uvo.)
- Je li baš tako? Onda hvala svima.
- Hvala vam, čestita gospodo; laku noć.
- Buktinja još dajte. - A sad u postelju.
- (Sluge donose buktinje da isprate maske.)
- Duše mi, dockan je; ići ću da legnem.
- (Odlaze svi sem Julije i dadilje.)
JULIJA
- Hodi amo, dado. Ko je onaj plemić?
DADILjA
- Sin i naslednik starog Tiberija.
JULIJA
- Ko je onaj što baš sada izlazi?
DADILjA
- To je, mislim, mladi Petručio.
JULIJA
- A onaj za njim što ne hte igrati?
DADILjA
- Ne znam.
JULIJA
- Idi, pitaj za njegovo ima.
- (Za sebe.)
- Ako je oženjen, onda mi je grob
- postelja bračna.
DADILjA
- Ime mu Romeo,
- on je Montagi, jedinac je sin
- vašega velikog neprijatelja.
JULIJA (za sebe)
- Ljubav mi iz mržnje moje niče jasno!
- Prerano ga videh i poznadoh kasno.
- Koban će biti ljubavi mi plod,
- jer moram voleti dušmaninov rod.
DADILjA
- Šta je to, šta je?
JULIJA
- Stih koji naučih
- maločas od jednog igrača - oprosti.
- (Iznutra se čuje: „Julija!”)
DADILjA
- Sad će, sad će. - Hajd’mo, otišli su gosti.
- (Odlaze.)
NAPOMENE
[uredi]- ↑ U Šekspirovo vreme drveno posuđe je izlazilo iz mode.
- ↑ Ormanče sa srebrnim posuđem.
- ↑ Pretpostavljamo da ovde ulaze treći i četvrti sluga, tj. Antonio i Popara.
- ↑ Ovaj pozdrav je upućen Romeovim maskiranim prijateljima.
- ↑ Ove reči su upućene gostima.
- ↑ Neki misle da se Romeo prerušio u hadžiju za ovu maskaradu. Romeo na italijanskom jeziku znači hadžija.
- ↑ U Šekspirovo doba nije bilo zazorno poljubiti devojku javno.
- ↑ Ovaj prvi razgovor između Romea i Julije dat je obliku Šekspirovog soneta. (Sonetski oblik se završava ovde.)