Rodoljupci/37
Pozorje osmo
ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI
ZELENIĆKA: Šta je to? Kakva je to vika?
GAVRILOVIĆ: Eto šta je: gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara, a gospodin Lepršić postao je činovnik izvan Vojvodine, pa se sad prepiru koji je veći rodoljubac.
ZELENIĆKA (osvrće se): Nema nigde stolice da mogu pasti u nesvest. Je li to istina, zaboga?
GAVRILOVIĆ: Zasad je tako.
ZELENIĆKA: O seni Miloša Obilića, Hajduk-Veljka i drugih junaka, čujete li? U Vojvodini srpskoj diči se Madžar ljupkostiju braka najdičnijom Srpkinjom; u Vojvodini srpskoj neće Srbin da služi rodu nego tuđinu! Nećače, nećače, vratite se u njedra vaše domovine, duhom vas narodnosti preklinjem, vratite se rodu vašemu, kojega ste bili potpora i otrada!
GAVRILOVIĆ: Kad tako lepo dišete za srpstvom, evo i vama jedno pismo od vašeg starog prijatelja Nađfaludija (pruži joj pismo).
SMRDIĆ: Šta je to?
GAVRILOVIĆ: Čisto rodoljubije. Gospoja Zelenićka ili, po srpski, Plavićka imala je odavno poznanstva s jednim Madžarom, Nađfaludijem, koga svi poznajete. I ovaj joj sad piše kako ona vrlo dobro čini što mrzi na Madžare.
ŠERBULIĆ: S Madžarima korešpondirati, to baš nije lepo!
LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, zar tako treba?
ŽUTILOV: Cudaršag! Pa jošt ima meni da prebacuje!
ŠERBULIĆ: Ja bih se stidio takovo što učiniti.
SMRDIĆ: Teško nama kad smo do toga došli!
ŠERBULIĆ: I ja kažem teško nama.
SMRDIĆ: Rodoljubica, koja je tako silno za narodnost disala; ah, srce mi se cepa!
GAVRILOVIĆ: A vi, jeste li potpisali prošenije da nam ne treba Vojvodina?
LEPRŠIĆ: Kom ne treba Vojvodina?
GAVRILOVIĆ: Evo, Šerbulić i Smrdić pogodili se s jednim stranim za pedeset dukata da će potpisati prošenije kako je izlišna Vojvodina.
SMRDIĆ: E, mislite ne znamo mi da je to vaše maslo bilo?
ŠERBULIĆ: Samo sam tako rekao da vam učinim radost.
GAVRILOVIĆ: Ja znam da ste ga te tako molili da vam prošenije i dukate donese.
ŽUTILOV: No, to je još najgore.
LEPRŠIĆ: To znači besavesno izdati svoj narod.
GAVRILOVIĆ: Vidite, gospodo! Gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara; gospodin Lepršić primio je službu izvan Vojvodine; gospođa Zelenićka dobija pisma od svog prijatelja Madžara, a Smrdić i Šerbulić hoće da prodadu Vojvodinu. Kažite mi, koji je najveći znak rodoljubija?
SMRDIĆ: Sve je to vaše maslo, no razgovaraćemo se dok se vratimo kući.
GAVRILOVIĆ: Kad nema odbora.
ŽUTILOV: Šta, šta? Vi se usuđujete kvariti odbore?
SMRDIĆ: Tako nam jednako preti.
ŽUTILOV: Mrav jedan, da se usudi u odbor dirati!
GAVRILOVIĆ: Bože sačuvaj! Ja ću nastojati da i vaš zet bude člen.
ZELENIĆKA: Ali šta ga trpite ovde, molim vas!
NANČIKA: I ja se čudim.
GAVRILOVIĆ (Zelenićki): Zar je to blagodarnost što sam vam doneo pismo od vašeg starog prijatelja.
ZELENIĆKA: Dalje od nas!
SMRDIĆ: Da se ne usudite k nama pristupiti!
ŽUTILOV: Koji narodne činovnike oporočava, taj vređa sav narod.
NANČIKA: Mađaron jedan!
ZELENIĆKA: Razvratan Srbin!
LEPRŠIĆ: Koji nema jedne iskre rodoljubija u sebi.
GAVRILOVIĆ: O rodoljupci, rodoljupci, idem pripovedati svetu šta ste radili, da vidim 'oće li se naći koji će reći da po ovakvima može narod procvetati.
ZAVESA
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|