Родољупци/36
Позорје седмо
ЖУТИЛОВ, НАНЧИКА, МИЛЧИКА и ЛЕПРШИЋ ступе, ПРЕЂАШЊИ
НАНЧИКА (Лепршићу): Па зашто нам не кажете шта је ново?
ЛЕПРШИЋ: Шта вам имам казивати? Маџари ће бити побеђени, па мир.
ГАВРИЛОВИЋ: А шта ће бити с нама?
ЛЕПРШИЋ: Добићемо и ми, не оно што су неке претеране главе тражиле, него што је право.
ГАВРИЛОВИЋ: 'Оће ли бити Душановог царства?
ЛЕПРШИЋ: Будалаштина! Нема нас двадесет милиона.
ГАВРИЛОВИЋ: Али бар славјанско царство.
ЛЕПРШИЋ: И од тога нема засад ништа.
ГАВРИЛОВИЋ: Та вама је то непрестано било у устима.
ЛЕПРШИЋ: Морало се тако говорити да народ устаје.
ГАВРИЛОВИЋ: То ће рећи: ви сте лагали.
ЛЕПРШИЋ: Е, тако је, другачије није могло бити.
ГАВРИЛОВИЋ: Наравна ствар, родољубије све допушта. Него, молим, како сад стојимо?
ЛЕПРШИЋ: Не можемо ни ми захтевати да смо бољи од други'. Добили смо равноправност свију народа, добили смо патријарха, добићемо и војводу, па куд ћете више!
СМРДИЋ: Бре; само да се једанпут сврши, па макар како било!
ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем: доста смо од куће.
МИЛЧИКА (смеши се): Ја не марим ма јошт толико трајало.
ГАВРИЛОВИЋ: Верујем, јер се овде удајете.
СМРДИЋ: Је л' истина?
ШЕРБУЛИЋ: Смемо ли честитати.
НАНЧИКА: Јест нешто у ствари, но није баш свршено.
ШЕРБУЛИЋ: Но, то ми је мило.
СМРДИЋ: Ви сте најбоље профитирали у бежанији.
ЛЕПРШИЋ: Је ли прилика добра?
ГАВРИЛОВИЋ: О, фини младић, ја га добро познајем. Истина, није Србин ...
ЛЕПРШИЋ: Шта, шта?
ШЕРБУЛИЋ: Како би Српкиња за странога пошла?
СМРДИЋ: То баш није лепо.
ШЕРБУЛИЋ: Председатељ одбора!
ЖУТИЛОВ: То су женски послови, у то се не мешам.
ШЕРБУЛИЋ: Макар како, тек ја не би, допустио.
ЛЕПРШИЋ: Дакле је младожења Вла'?
ГАВРИЛОВИЋ: Није него Маџар.
ЛЕПРШИЋ: Је л' могуће?
СМРДИЋ: Ја не могу веровати.
НАНЧИКА: Говори се тако, но управо не зна се.
ГАВРИЛОВИЋ: А зацело! Ја га добро познајем!
ЛЕПРШИЋ: И ви се можете тако заборавити да Маџара узмете за зета?
СМРДИЋ: То је преко јего.
ЛЕПРШИЋ: Одма' идем да ставим у новине; нека се свет чуди поступку највећега родољупца.
ЖУТИЛОВ: Он ће се посрбити.
ЛЕПРШИЋ: Посрбити? Ви ћете се помаџарити, као што сте и били полак Маџари! ... Срамота!
ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем да је срамота.
ЛЕПРШИЋ: Не, то мора доћи у новине; све забадава.
ГАВРИЛОВИЋ: 'Оћете ли ставити како сте и ви добили службу изван Војводине?
ЖУТИЛОВ: Какву службу?
ГАВРИЛОВИЋ: Секретар код владиног комесара.
СМРДИЋ: Је л' то истина?
ЛЕПРШИЋ: Била је реч.
ГАВРИЛОВИЋ: Зашто је "била реч" кад сте зацело примили, а није никакво зло.
ЖУТИЛОВ: Како би Србин иначе служити мого него код Србина?
ШЕРБУЛИЋ: То је истина.
СМРДИЋ: Нема од нас ништа кад нас и највећи родољупци остављају.
ЖУТИЛОВ: Ја сам служио код Маџара, па сам их таки напустио како се српство подигло.
ЛЕПРШИЋ: Дабогме, кад су вас из службе избацили.
ЖУТИЛОВ: Мене из службе избацили? Ви, безобразан младић, што сте изневерили ваш народ.
ЛЕПРШИЋ: Као ви, што дајете кћер за Маџара.
ЖУТИЛОВ: Ви сте фантаста.
ЛЕПРШИЋ: А ви родољубац што сте напунили џеп од крађе.
ГАВРИЛОВИЋ: Немојте, господо, тако викати, срамота је од страни'!
ЛЕПРШИЋ: Шта "немојте викати"! Нека сви чују!
ЖУТИЛОВ: Треба ставити у новине такве родољупце који народу вичу да устаје, а сами би се потурчили.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|