Родољупци/36

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПЕТО
◄   6. Позорје 7. 8.   ►

Позорје седмо


ЖУТИЛОВ, НАНЧИКА, МИЛЧИКА и ЛЕПРШИЋ ступе, ПРЕЂАШЊИ


НАНЧИКА (Лепршићу): Па зашто нам не кажете шта је ново?

ЛЕПРШИЋ: Шта вам имам казивати? Маџари ће бити побеђени, па мир.

ГАВРИЛОВИЋ: А шта ће бити с нама?

ЛЕПРШИЋ: Добићемо и ми, не оно што су неке претеране главе тражиле, него што је право.

ГАВРИЛОВИЋ: 'Оће ли бити Душановог царства?

ЛЕПРШИЋ: Будалаштина! Нема нас двадесет милиона.

ГАВРИЛОВИЋ: Али бар славјанско царство.

ЛЕПРШИЋ: И од тога нема засад ништа.

ГАВРИЛОВИЋ: Та вама је то непрестано било у устима.

ЛЕПРШИЋ: Морало се тако говорити да народ устаје.

ГАВРИЛОВИЋ: То ће рећи: ви сте лагали.

ЛЕПРШИЋ: Е, тако је, другачије није могло бити.

ГАВРИЛОВИЋ: Наравна ствар, родољубије све допушта. Него, молим, како сад стојимо?

ЛЕПРШИЋ: Не можемо ни ми захтевати да смо бољи од други'. Добили смо равноправност свију народа, добили смо патријарха, добићемо и војводу, па куд ћете више!

СМРДИЋ: Бре; само да се једанпут сврши, па макар како било!

ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем: доста смо од куће.

МИЛЧИКА (смеши се): Ја не марим ма јошт толико трајало.

ГАВРИЛОВИЋ: Верујем, јер се овде удајете.

СМРДИЋ: Је л' истина?

ШЕРБУЛИЋ: Смемо ли честитати.

НАНЧИКА: Јест нешто у ствари, но није баш свршено.

ШЕРБУЛИЋ: Но, то ми је мило.

СМРДИЋ: Ви сте најбоље профитирали у бежанији.

ЛЕПРШИЋ: Је ли прилика добра?

ГАВРИЛОВИЋ: О, фини младић, ја га добро познајем. Истина, није Србин ...

ЛЕПРШИЋ: Шта, шта?

ШЕРБУЛИЋ: Како би Српкиња за странога пошла?

СМРДИЋ: То баш није лепо.

ШЕРБУЛИЋ: Председатељ одбора!

ЖУТИЛОВ: То су женски послови, у то се не мешам.

ШЕРБУЛИЋ: Макар како, тек ја не би, допустио.

ЛЕПРШИЋ: Дакле је младожења Вла'?

ГАВРИЛОВИЋ: Није него Маџар.

ЛЕПРШИЋ: Је л' могуће?

СМРДИЋ: Ја не могу веровати.

НАНЧИКА: Говори се тако, но управо не зна се.

ГАВРИЛОВИЋ: А зацело! Ја га добро познајем!

ЛЕПРШИЋ: И ви се можете тако заборавити да Маџара узмете за зета?

СМРДИЋ: То је преко јего.

ЛЕПРШИЋ: Одма' идем да ставим у новине; нека се свет чуди поступку највећега родољупца.

ЖУТИЛОВ: Он ће се посрбити.

ЛЕПРШИЋ: Посрбити? Ви ћете се помаџарити, као што сте и били полак Маџари! ... Срамота!

ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем да је срамота.

ЛЕПРШИЋ: Не, то мора доћи у новине; све забадава.

ГАВРИЛОВИЋ: 'Оћете ли ставити како сте и ви добили службу изван Војводине?

ЖУТИЛОВ: Какву службу?

ГАВРИЛОВИЋ: Секретар код владиног комесара.

СМРДИЋ: Је л' то истина?

ЛЕПРШИЋ: Била је реч.

ГАВРИЛОВИЋ: Зашто је "била реч" кад сте зацело примили, а није никакво зло.

ЖУТИЛОВ: Како би Србин иначе служити мого него код Србина?

ШЕРБУЛИЋ: То је истина.

СМРДИЋ: Нема од нас ништа кад нас и највећи родољупци остављају.

ЖУТИЛОВ: Ја сам служио код Маџара, па сам их таки напустио како се српство подигло.

ЛЕПРШИЋ: Дабогме, кад су вас из службе избацили.

ЖУТИЛОВ: Мене из службе избацили? Ви, безобразан младић, што сте изневерили ваш народ.

ЛЕПРШИЋ: Као ви, што дајете кћер за Маџара.

ЖУТИЛОВ: Ви сте фантаста.

ЛЕПРШИЋ: А ви родољубац што сте напунили џеп од крађе.

ГАВРИЛОВИЋ: Немојте, господо, тако викати, срамота је од страни'!

ЛЕПРШИЋ: Шта "немојте викати"! Нека сви чују!

ЖУТИЛОВ: Треба ставити у новине такве родољупце који народу вичу да устаје, а сами би се потурчили.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.