Родољупци/37
Позорје осмо
ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је то? Каква је то вика?
ГАВРИЛОВИЋ: Ето шта је: господин Жутилов удаје кћер за Маџара, а господин Лепршић постао је чиновник изван Војводине, па се сад препиру који је већи родољубац.
ЗЕЛЕНИЋКА (осврће се): Нема нигде столице да могу пасти у несвест. Је ли то истина, забога?
ГАВРИЛОВИЋ: Засад је тако.
ЗЕЛЕНИЋКА: О сени Милоша Обилића, Хајдук-Вељка и других јунака, чујете ли? У Војводини српској дичи се Маџар љупкостију брака најдичнијом Српкињом; у Војводини српској неће Србин да служи роду него туђину! Нећаче, нећаче, вратите се у њедра ваше домовине, духом вас народности преклињем, вратите се роду вашему, којега сте били потпора и отрада!
ГАВРИЛОВИЋ: Кад тако лепо дишете за српством, ево и вама једно писмо од вашег старог пријатеља Нађфалудија (пружи јој писмо).
СМРДИЋ: Шта је то?
ГАВРИЛОВИЋ: Чисто родољубије. Госпоја Зеленићка или, по српски, Плавићка имала је одавно познанства с једним Маџаром, Нађфалудијем, кога сви познајете. И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре.
ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо!
ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, зар тако треба?
ЖУТИЛОВ: Цударшаг! Па јошт има мени да пребацује!
ШЕРБУЛИЋ: Ја бих се стидио таково што учинити.
СМРДИЋ: Тешко нама кад смо до тога дошли!
ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем тешко нама.
СМРДИЋ: Родољубица, која је тако силно за народност дисала; ах, срце ми се цепа!
ГАВРИЛОВИЋ: А ви, јесте ли потписали прошеније да нам не треба Војводина?
ЛЕПРШИЋ: Ком не треба Војводина?
ГАВРИЛОВИЋ: Ево, Шербулић и Смрдић погодили се с једним страним за педесет дуката да ће потписати прошеније како је излишна Војводина.
СМРДИЋ: Е, мислите не знамо ми да је то ваше масло било?
ШЕРБУЛИЋ: Само сам тако рекао да вам учиним радост.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сте га те тако молили да вам прошеније и дукате донесе.
ЖУТИЛОВ: Но, то је још најгоре.
ЛЕПРШИЋ: То значи бесавесно издати свој народ.
ГАВРИЛОВИЋ: Видите, господо! Господин Жутилов удаје кћер за Маџара; господин Лепршић примио је службу изван Војводине; госпођа Зеленићка добија писма од свог пријатеља Маџара, а Смрдић и Шербулић хоће да продаду Војводину. Кажите ми, који је највећи знак родољубија?
СМРДИЋ: Све је то ваше масло, но разговараћемо се док се вратимо кући.
ГАВРИЛОВИЋ: Кад нема одбора.
ЖУТИЛОВ: Шта, шта? Ви се усуђујете кварити одборе?
СМРДИЋ: Тако нам једнако прети.
ЖУТИЛОВ: Мрав један, да се усуди у одбор дирати!
ГАВРИЛОВИЋ: Боже сачувај! Ја ћу настојати да и ваш зет буде член.
ЗЕЛЕНИЋКА: Али шта га трпите овде, молим вас!
НАНЧИКА: И ја се чудим.
ГАВРИЛОВИЋ (Зеленићки): Зар је то благодарност што сам вам донео писмо од вашег старог пријатеља.
ЗЕЛЕНИЋКА: Даље од нас!
СМРДИЋ: Да се не усудите к нама приступити!
ЖУТИЛОВ: Који народне чиновнике опорочава, тај вређа сав народ.
НАНЧИКА: Мађарон један!
ЗЕЛЕНИЋКА: Развратан Србин!
ЛЕПРШИЋ: Који нема једне искре родољубија у себи.
ГАВРИЛОВИЋ: О родољупци, родољупци, идем приповедати свету шта сте радили, да видим 'оће ли се наћи који ће рећи да по оваквима може народ процветати.
ЗАВЕСА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|