Pučina/25
TREĆI ČIN
Ista soba
I
VLADIMIR, DOKTOR (Sede: doktor drži novine koje je čitao, a Vladimir se šslonio na sto, zabrinut)
DOKTOR (posle izvesne pauze): Pa ipak, svet je svet, prijatelju.
VLADIMIR: Ja ne znam zašto ja moram da vodim računa o tome svetu.
DOKTOR: Zašto? Najzad i zato što si otac i...
VLADIMIR (trgne se): To je istina. Pa dobro, šta hoće taj svet?
DOKTOR: Šta hoće; hoće računa, on traži da mu se o svemu položi račun i, vidiš, svet je takva računska kontrola koja
nema prava na to što traži, ali ti ipak moraš da mu položiš račune; moraš ako hoćeš sa tim svetom da živiš i dogod imaš
ma što što te sa tim svetom vezuje.
VLADIMIR (ubeđen): Pa dobro.
DOKTOR: Utoliko pre, prijatelju, što vidiš: svet dokuči i najmanju sitnicu. Napolju se zna o tvojoj aferi sa Uroševićem,
onim što te je uvredio, pa povodom toga, dabome, govori se mnogo o toj stvari.
VLADIMIR: O kojoj stvari?
DOKTOR: Ti ćeš mi dopustiti da budem iskren; ti znaš koliki sam ti prijatelj.
VLADIMIR: Budi iskren.
DOKTOR: Dakle, govorilo se najpre o odnosima tvoje žene sa ministrom.
VLADIMIR (bono): Da, znam.
DOKTOR: Sad, sad se međutim govori o tvome rđavom životu sa ženom.
VLADIMIR: Dakle, govori se o tome?
DOKTOR: Zaboga, ta nema kuće u Beogradu čiji zidovi mogu zatvoriti i sačuvati tajnu. Tu su mlađi, pa onda posete i kućni
prijatelji, koji i dolaze u kuću samo zato da ma šta zapaze, pa onda... no pa... to se ne može sačuvati.
VLADIMIR (sa rezignacijom) Znam.
DOKTOR: I vidiš, taj rđav život ‐ koji sam, pravo da ti kažem, i ja zapazio ‐ uzima se kao dokaz, kao posledica one afere.
Da, rđav život sa ženom potvrđuje da je odmsta nečega bilo, potvrđuje da u onim ranijim glasovima ima istine.
VLADIMIR: Odista, odista je tako. Ali... (Razmišlja) Slušaj, doktore, ja ti se moram poveriti, moram, jer mi nečiji savet
treba; a ja ga ne smem od brata tražiti i nemam od koga, a osećam se slab sam sebe da posavetujem.
DOKTOR: No pa, poveri se...
VLADIMIR: Ti si mi prijatelj? (Gleda ga u oči.)
DOKTOR: Ako mi to veruješ!
VLADIMIR: Sedi, slušaj me!.... Svet ima pravo, svet je istinu rekao.
DOKTOR (iznenađen): Istinu?
VLADIMIR: Da, sve što je svet govorio o mojoj ženi i ministru, sve je istina ‐ sušta istina...
DOKTOR: Da se ti ipak ne varaš?
VLADIMIR: O, da znaš koliko bih voleo da se varam, ali ja imam dokaze.
DOKTOR: Dokaze?
VLADIMIR: Da, i... ti ćeš me možda sad zapitati: pa šta sam ja zatim činio kad sam se uverio?
DOKTOR (sumoran, smućen): Ne, nemislim te ništa pitati!
VLADIMIR: Ali ti treba da me pitaš, kad hoćeš da ti se poverim, ili... kazaću ti ja sam sve, sad ti već moram kazati. Našto
da ti kazujem kako je sve bilo; dosta je kad ti kažem da je moje dokaze ona utvrdila i priznanjem.
DOKTOR: Priznanjem?
VLADIMIR: Da. Ona je zatim trebala da ide iz kuće, to je bilo najprirodnije rešenje stvari... molila mi je da se oprosti sa
detetom... dozvao sam dete i ‐ tada sam se setio da je to dete žensko, da u njoj raste devojčica, a zatim devojka, i da ću
svojim postupkom ‐ ako joj mater oteram i time oglasim svetu da je nevaljala ‐ ubiti ustvari detinju budućnost; budućnost
onoga deteta koje mi je ostalo kao jedina zaloga ljubavi, i ‐ tada sam je, prijatelju, zadržao. Zadržao sam je da živimo
pod istim krovom, ne kao muž i žena, već kao otac i majka.
DOKTOR: Da, ali takav život...
VLADIMIR: On je težak i za nju i za mene; ali je on za nju kazna, a za mene žrtva; žrtva koju prinosim svome detetu. I
više no to, ja sam se i od toga deteta morao da odvojim. Ja nisam mogao da dopustim da takva majka vaspitava moju
kćer i ‐ kao što znaš, iako ste svi bili protivni, ja sam dete poslao na stranu, u pansionat. Morao sam ga odvojiti od majke,
pa sam ga odvojio i od sebe.
DOKTOR: Što se tiče deteta, i sad kad si mi saopštio pravi razlog sa koga si ga udaljio od kuće, ja ostajem pri istom
mišljenju koje sam ti i pre kazao. Malo dete od pet godina ne odvaja se od majke i ne šalje se u pansionate.
VLADIMIR: Da, ali se žensko dete odvaja od nevaljale majke.
DOKTOR: Pa onda, ne razumem ni sve ostalo. Ti si ženu zadržao zbog sveta, da je ne bi proglasio nevaljalom kad bi je
oterao, ali... ne uviđaš li da si zastao na pola puta?
VLADIMIR: Na pola puta?
DOKTOR: Da, jer taj život sadanji, taj nezgodan, bolje reći rđav život, koji se ne da sakriti, o kome se napolju zna,
dovodi do istih posledica, on se tumači na štetu tvoje žene ili, bolje reći, na štetu majke tvoga deteta koje si ti hteo da
sačuvaš.
VLADIMIR (zabrinuto): Da, da!... Pa šta da činim ‐ šta mi ti savetuješ da činim?
DOKTOR: Hm!... tu je teško savetovati ‐ ostao bi samo jedan jedini put.
VLADIMIR: Reci ga.
DOKTOR: Morao bi oprostiti ženi, zaboraviti na sve, izmiriti se i budućim lepim životom demantovati sve ovo dosadanje.
VLADIMIR (odlučno): Oprosti, oprosti veliš?... To nikada!
DOKTOR: Teško ti je s tim da se odmah izmiriš, ali razmisli malo. Razmisli, pa ćeš videti da ti ništa drugo ne ostaje.
BLADIMIR:Ti ne znaš, doktore, kolika je to rana; ti ne znaš koliki je to bol; to se ne da zaboraviti, to se ne može oprostiti.
DOKTOR: Zar ni za ljubav detinju?
VLADIMIR: Dete? Učiniću sve za to dete, ali ja joj baš za ljubav detinju ne smem oprostiti, kao što ona nije smela za
ljubav detinju grešiti.
DOKTOR: Tada će stvar već biti teža ako ostaneš i docnije čvrst u odluci.
VLADIMIR: Ostaću.
DOKTOR: Ja ne bih umeo drugi način da ti predložim.
VLADIMIR: Ja ću ga naći; ja moram sve učiniti, svemu pribeći za ljubav budućnosti svoga deteta.
DOKTOR: Kaži mi način na koji misliš to postići?
VLADIMIR (setio se): Slušaj. (Hvata ga grčevito za ruku) Ja moram naći načina na koji bih pred svetom sebe
kompromitovao. Nek iziđe tako stvar da sam ja rđav suprug i da je zbog toga izmeđ' nas nastupio rđav život.
DOKTOR: To će ti teško poći za rukom, svi te znamo.
VLADIMIR: Mora poći. O, kolike se stvari dešavaju u svetu za koje se posle kaže: „Ko bi to rekao!" Ja moram pobediti svet,
moram ga uveriti da sam ja uzrok i razlog rđavome životu u kući.
DOKTOR: Pa našto ti to?
VLADIMIR: Našto? Detetu za ljubav. Devojka sme imati rđavog oca, ali ne rđavu majku ‐ eto, zato ću ja primiti svu krivicu
na sebe; neka njena majka ostane čista pred svetom.
DOKTOR: Pa dobro, ali kako to misliš postići?
VLADIMIR: Kako? Da, to je ono čemu ne umem ni sam da se domislim. Tu bih hteo tvoj savet.
DOKTOR: Koji ti ja ne umem dati.
VLADIMIR: Hoću da izmislim sebi kakvu aferu, neverstvo prema ženi.
DOKTOR: Da ga izvršiš?
VLADIMIR: Ne, to neću, već samo da ga izmislim. Kad bih ga izvršio, ona bi došla prema meni u isti položaj u kome sam ja
sad prema njoj; ona bi bila oslobođena kazne. Ja hoću da ostanem u duši čist, ali pred svetom nevaljao. Hoću da i žrtva
koju činim detetu bude čista kao i pobude što su.
DOKTOR (vrti glavom): Teško.
VLADIMIR: Mora mi i ona pomoći, i ona mi mora pomoći.
DOKTOR: Ona?
VLADIMIR: Nateraću je da me optuži, ona me mora optužiti pred svetom.
DOKTOR (vrti sumnjivo glavom): Ne znam... ne izgleda mi put.
VLADIMIR: Pa ipak drugoga nema. Svet treba zadovoljiti, a detinju budućnost valja sačuvati. (Zaroni glavu u ruke)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|