Пучина/25
ТРЕЋИ ЧИН
Иста соба
I
ВЛАДИМИР, ДОКТОР (Седе: доктор држи новине које је читао, а Владимир се шслонио на сто, забринут)
ДОКТОР (после извесне паузе): Па ипак, свет је свет, пријатељу.
ВЛАДИМИР: Ја не знам зашто ја морам да водим рачуна о томе свету.
ДОКТОР: Зашто? Најзад и зато што си отац и...
ВЛАДИМИР (тргне се): То је истина. Па добро, шта хоће тај свет?
ДОКТОР: Шта хоће; хоће рачуна, он тражи да му се о свему положи рачун и, видиш, свет је таква рачунска контрола која
нема права на то што тражи, али ти ипак мораш да му положиш рачуне; мораш ако хоћеш са тим светом да живиш и догод имаш
ма што што те са тим светом везује.
ВЛАДИМИР (убеђен): Па добро.
ДОКТОР: Утолико пре, пријатељу, што видиш: свет докучи и најмању ситницу. Напољу се зна о твојој афери са Урошевићем,
оним што те је увредио, па поводом тога, дабоме, говори се много о тој ствари.
ВЛАДИМИР: О којој ствари?
ДОКТОР: Ти ћеш ми допустити да будем искрен; ти знаш колики сам ти пријатељ.
ВЛАДИМИР: Буди искрен.
ДОКТОР: Дакле, говорило се најпре о односима твоје жене са министром.
ВЛАДИМИР (боно): Да, знам.
ДОКТОР: Сад, сад се међутим говори о твоме рђавом животу са женом.
ВЛАДИМИР: Дакле, говори се о томе?
ДОКТОР: Забога, та нема куће у Београду чији зидови могу затворити и сачувати тајну. Ту су млађи, па онда посете и кућни
пријатељи, који и долазе у кућу само зато да ма шта запазе, па онда... но па... то се не може сачувати.
ВЛАДИМИР (са резигнацијом) Знам.
ДОКТОР: И видиш, тај рђав живот ‐ који сам, право да ти кажем, и ја запазио ‐ узима се као доказ, као последица оне афере.
Да, рђав живот са женом потврђује да је одмста нечега било, потврђује да у оним ранијим гласовима има истине.
ВЛАДИМИР: Одиста, одиста је тако. Али... (Размишља) Слушај, докторе, ја ти се морам поверити, морам, јер ми нечији савет
треба; а ја га не смем од брата тражити и немам од кога, а осећам се слаб сам себе да посаветујем.
ДОКТОР: Но па, повери се...
ВЛАДИМИР: Ти си ми пријатељ? (Гледа га у очи.)
ДОКТОР: Ако ми то верујеш!
ВЛАДИМИР: Седи, слушај ме!.... Свет има право, свет је истину рекао.
ДОКТОР (изненађен): Истину?
ВЛАДИМИР: Да, све што је свет говорио о мојој жени и министру, све је истина ‐ сушта истина...
ДОКТОР: Да се ти ипак не вараш?
ВЛАДИМИР: О, да знаш колико бих волео да се варам, али ја имам доказе.
ДОКТОР: Доказе?
ВЛАДИМИР: Да, и... ти ћеш ме можда сад запитати: па шта сам ја затим чинио кад сам се уверио?
ДОКТОР (суморан, смућен): Не, немислим те ништа питати!
ВЛАДИМИР: Али ти треба да ме питаш, кад хоћеш да ти се поверим, или... казаћу ти ја сам све, сад ти већ морам казати. Нашто
да ти казујем како је све било; доста је кад ти кажем да је моје доказе она утврдила и признањем.
ДОКТОР: Признањем?
ВЛАДИМИР: Да. Она је затим требала да иде из куће, то је било најприродније решење ствари... молила ми је да се опрости са
дететом... дозвао сам дете и ‐ тада сам се сетио да је то дете женско, да у њој расте девојчица, а затим девојка, и да ћу
својим поступком ‐ ако јој матер отерам и тиме огласим свету да је неваљала ‐ убити уствари детињу будућност; будућност
онога детета које ми је остало као једина залога љубави, и ‐ тада сам је, пријатељу, задржао. Задржао сам је да живимо
под истим кровом, не као муж и жена, већ као отац и мајка.
ДОКТОР: Да, али такав живот...
ВЛАДИМИР: Он је тежак и за њу и за мене; али је он за њу казна, а за мене жртва; жртва коју приносим своме детету. И
више но то, ја сам се и од тога детета морао да одвојим. Ја нисам могао да допустим да таква мајка васпитава моју
кћер и ‐ као што знаш, иако сте сви били противни, ја сам дете послао на страну, у пансионат. Морао сам га одвојити од мајке,
па сам га одвојио и од себе.
ДОКТОР: Што се тиче детета, и сад кад си ми саопштио прави разлог са кога си га удаљио од куће, ја остајем при истом
мишљењу које сам ти и пре казао. Мало дете од пет година не одваја се од мајке и не шаље се у пансионате.
ВЛАДИМИР: Да, али се женско дете одваја од неваљале мајке.
ДОКТОР: Па онда, не разумем ни све остало. Ти си жену задржао због света, да је не би прогласио неваљалом кад би је
отерао, али... не увиђаш ли да си застао на пола пута?
ВЛАДИМИР: На пола пута?
ДОКТОР: Да, јер тај живот садањи, тај незгодан, боље рећи рђав живот, који се не да сакрити, о коме се напољу зна,
доводи до истих последица, он се тумачи на штету твоје жене или, боље рећи, на штету мајке твога детета које си ти хтео да
сачуваш.
ВЛАДИМИР (забринуто): Да, да!... Па шта да чиним ‐ шта ми ти саветујеш да чиним?
ДОКТОР: Хм!... ту је тешко саветовати ‐ остао би само један једини пут.
ВЛАДИМИР: Реци га.
ДОКТОР: Морао би опростити жени, заборавити на све, измирити се и будућим лепим животом демантовати све ово досадање.
ВЛАДИМИР (одлучно): Опрости, опрости велиш?... То никада!
ДОКТОР: Тешко ти је с тим да се одмах измириш, али размисли мало. Размисли, па ћеш видети да ти ништа друго не остаје.
БЛАДИМИР:Ти не знаш, докторе, колика је то рана; ти не знаш колики је то бол; то се не да заборавити, то се не може опростити.
ДОКТОР: Зар ни за љубав детињу?
ВЛАДИМИР: Дете? Учинићу све за то дете, али ја јој баш за љубав детињу не смем опростити, као што она није смела за
љубав детињу грешити.
ДОКТОР: Тада ће ствар већ бити тежа ако останеш и доцније чврст у одлуци.
ВЛАДИМИР: Остаћу.
ДОКТОР: Ја не бих умео други начин да ти предложим.
ВЛАДИМИР: Ја ћу га наћи; ја морам све учинити, свему прибећи за љубав будућности свога детета.
ДОКТОР: Кажи ми начин на који мислиш то постићи?
ВЛАДИМИР (сетио се): Слушај. (Хвата га грчевито за руку) Ја морам наћи начина на који бих пред светом себе
компромитовао. Нек изиђе тако ствар да сам ја рђав супруг и да је због тога измеђ' нас наступио рђав живот.
ДОКТОР: То ће ти тешко поћи за руком, сви те знамо.
ВЛАДИМИР: Мора поћи. О, колике се ствари дешавају у свету за које се после каже: „Ко би то рекао!" Ја морам победити свет,
морам га уверити да сам ја узрок и разлог рђавоме животу у кући.
ДОКТОР: Па нашто ти то?
ВЛАДИМИР: Нашто? Детету за љубав. Девојка сме имати рђавог оца, али не рђаву мајку ‐ ето, зато ћу ја примити сву кривицу
на себе; нека њена мајка остане чиста пред светом.
ДОКТОР: Па добро, али како то мислиш постићи?
ВЛАДИМИР: Како? Да, то је оно чему не умем ни сам да се домислим. Ту бих хтео твој савет.
ДОКТОР: Који ти ја не умем дати.
ВЛАДИМИР: Хоћу да измислим себи какву аферу, неверство према жени.
ДОКТОР: Да га извршиш?
ВЛАДИМИР: Не, то нећу, већ само да га измислим. Кад бих га извршио, она би дошла према мени у исти положај у коме сам ја
сад према њој; она би била ослобођена казне. Ја хоћу да останем у души чист, али пред светом неваљао. Хоћу да и жртва
коју чиним детету буде чиста као и побуде што су.
ДОКТОР (врти главом): Тешко.
ВЛАДИМИР: Мора ми и она помоћи, и она ми мора помоћи.
ДОКТОР: Она?
ВЛАДИМИР: Натераћу је да ме оптужи, она ме мора оптужити пред светом.
ДОКТОР (врти сумњиво главом): Не знам... не изгледа ми пут.
ВЛАДИМИР: Па ипак другога нема. Свет треба задовољити, а детињу будућност ваља сачувати. (Зарони главу у руке)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|