Пучина/23
IХ
ВЛАДИМИР, ЈОВАНКА
ЈОВАНКА (стоји на истом месту, боно): Ни то ми не допушташ? Зар ми не допушташ ни да се опростим са својим чедом?
ВЛАДИМИР (тихо, размишљено): Слушај... Ти нећеш ићи из ове куће. Ако си убила моју срећу, ти немаш разлога, а ја немам
права, да убијемо будућност нашега детета. Ако те отерам од куће, срамота ће постати јавна и наша Олгица одрашће под
том срамотом. Она је девојка и она ће доспети до година када ће цео свет пружати прст на њу и рећи: ово је ћерка оне
несрећнице коју је муж због неваљалства отерао, и цео ће свет окретати главу од те девојке. Не, ти ћеш остати овде; ја ћу те
мрзети, ја ћу те презирати, али ћу од света крити твоје неваљалство; крићу га да сачувам будућност овога детета. То си
дужна и то мораш и ти да чиниш. Кад си се огрешила према мени, не греши бар према овоме детету, твоме породу, твојој крви.
ЈОВАНКА (очајно): О, боже!
ВЛАДИМИР (у истом тони): Ми смо досад били муж и жена, а отсада ћемо бити отац и мајка.
ЈОВАНКА (приближив се): Хвала ти и на толикој милости!
ВЛАДИМИР: То није милост, ја је за тебе не бих имао. То је само љубав према детету и према његовој будућности, то је
једина љубав која ми је сад остала. Иди! (Махне јој руком да иде у Олгичину собу.) Иди тамо!
ЈОВАНКА (потрча у Олгичину собу, бацајући успут са себе мантил, шешир итд.): Олгице чедо!
ВЛАДИМИР (гледа за њом, затим седне за сто, обори главу на руке и заплаче се тешко).
Завеса пада
|