Putnici i topola

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Putnici i topola
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović
Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.


Putnici na vrućini dođu pod veliku Štopolu u hlad, i tu otpočiiu. A polazeći reku: „Šteta da tako veliko drevo neplodno i bespolezno tako stoji!” „Vidite li kakvi ste vi nerasudni i neblagodarni ljudi! Mene, koja sam vas u mojej seni upokojila i prohladila, koja vam u zimu drva za grejanje dajem i građu za domove vaše, besplodnom i nepoleznom naričete! Ni za što li ne mislite nego za trbuh! Vi mislite da ste sami na svetu, no znajte da kad bi oči vaše mogle viditi, vi bi se užasnuli koliko se miliona životni samo s mojom kožom hrane!”

Naravoučenije

Veliko će dobro rodu serbskom učiniti ko prevede na naš jezik malu Rafa fiziku što je za decu na nemeckom jeziku izdata. Sulcerova „Razmišljenija o čudodjejstvijah božjih u naturi” neiskazano bi dobro bilo da se narodu spriopšte; jošt koja ovima podobna knjiga; a potom jednu nakratko sviju naroda istoriju, s njihovi običaji, zakoni, pravljenijem i sostojanijem zemlje i mora, plodorodijem i trgovinom. Neka budu ove vešti preporučene opštega dobra rodu želateljem. Ni na koji način ne može čovek tako djejstvitelno o suštestvu, o mudrosti i o blagosti boga tvorca uveren biti, kao kad premudra dela božja u naturi razmišljava; i koliko bolje ova poznaje, toliko u veće bogopoznanstvo i prosveštenije dolazi i bolji biva.

Istoriju znati, to znači znati s čim se je rod čelovečeski polzovao i blagopolučan bio, s čim li se je pokvario, povredio i u nesreću padao i propadao. Kako Grecija, — šaka ljudi! — složna i sojedinjena monarhije sveta činila je pred sobom trepetati, a nesložna sama je sebe razrušila. Na isti način i svi proči narodi. Bosna hoće svoga kralja, Serbija svoje despote, Hercegovina svog hercega: dođe Turčin pak sve u torbu.

Znati zakone i običaje drugih na svetu naroda, to je znati šta je pri njima dobro i pametno, šta li je zlo, ludo i smešno; kad tuđe poznamo, onda ćemo moći i o našima suditi kako idu: uprav, ili narebarke, ili sasvim nastraške; pak onda, što poznamo da je dobro, držaćemo, što li nađemo da nam nije na dobro, zašto ne bi odmetnuli? Braćo mila, ovome se nije nimalo čuditi, jer se svakom na svetu slučava da niko svoje budalaštine, kojima je od detinjstva obikao i koje su mu se črez dugi običaji u jestestvo pretvorile, nipošto za budalaštine ne drži, a kad ih pozna toprv u drugima da su takove, pak ih posle nađe i u svojej kući, onda se istom osvesti, pak načne vikati: goni i teraj napolje! U neki mesti da se pošten čovek usudi i rekne da nije nikakav greh jesti puže, žabe i kornjače, bi se našao ko bi ga zaklao kako god pile, pak bi ga taj dan sveštenik njegov prečestio, i bi mu jošt rekao: „Svetao ti obraz!”

Ali mal' ne zaboravismo našu basnu. No topola mi je kriva, i na ovi me razgovor navukla s svoji milioni koje s korom svojom hrani; no ovo će svak naći u višerečenoj knjižici kad se prevede, a mi sad hajdemo k basni.

Topola pravo ima što ukorava one putnike kako ne samo neblagodarne nego saviše nerasudne i nesmislene, kojih pamet nimalo im dalje od nosa ne doseže da rasude da niti je sve što je god na svetu za samoga čoveka, niti pak i ono što je za njega da ne može i ne mora biti za sami samcati t r b u h! ja mislim (a naće se jošt ko da ovako duma): da nejmamo ništa nego trbuh, hvala ti lepo, bolje bi bilo da ni njega nije! I neka ko ne misli da sam ja trbuhu neprijatelj i zlotvor; svima čast i poštenje i s mojim zajedno, ali posviraj pak i za pojas zadeni; ne valja da on misli da je on sam na svetu.

Ovde se dopada jedna lepa arapska istorijica. Baš kad mi pade na um, kazaću je. Jedan pustinjak derviš, imenem Abdul Ibraim, pođe iz Anatolije na Meku da postane hadžija, prelazeći neka prekrasna mesta, u kojima sve gore i holmovi i među njima cvetuće doline same sobom bjahu nasađene i pokrivene preizrjadnimi plodovitimi drevesami koje anatolska zemlja rađa; tu su masline, smokovnice, finiki, šipci granatski i slatke narandže; potoci kristalovidni, svuda protičući, tuda šušte i k pokoju mame, razni vidovi ptica tu poju, cveti limunski i livadni sav vozduh oblagouhavaju. Naš Abdul Ibraim misli u sebi: nisam li ja kako u raj došao? Ali opet neće da veruje, zašto dobro zna (jer je tako čuo) da je raj negde na drugom mestu. Ništa zato, on na svakom potočiću pere se i metaniše, jede do sitosti kad jedno kad drugo voće, kao u nekom voshišteniju vosklicavajući: „Bože, blagodarim ti što si ovolike slasti za čoveka stvorio!“ Idući napred, dođe u jedan vilajet gdi je vojska i bitka bila. Tu kurjaci jedu ubijene ljude, i zahvaljuju bogu što je i same iste ljude za njihovu hranu stvorio. Beži siromah Abdul Ibraim drugim putem, kad eto ti vidi negde oderata kurjaka gdi ga jedu orlovi, zahvaljujući bogu što je kurjake za njih sazdao. Malo potom nameri se negde na ubijena orla, koga već crvi jedući među sobom govorahu: „Divno čudo, i sami visokoparni podnebesni orli za crve su na svetu!” Sad se toprv naš pustinjak opameti kad mu padne na um da i njegovo telo od crvi neće uteći, da nije istina da je bog sve za samoga čoveka stvorio.

Iz ovoga možemo lasno zaključiti da onaj koji ni na čemu drugome nego na jelu i na piću, na pokoju i na slasti bogu blagodari, ne poznaje kako nadleži ni sebe ni boga, jer mu ne zahvaljuje nego na čemu i sva proča životinja da zna bi mu zahvaljivala. dužni smo slaviti večnoga tvorca i za vozduh kojim dišemo i za vodu kojom se prohlaždavamo, no ovi su darovi opšti i životnim dati; po prevoshoditelstvu obače na blagorodnom i visokom daru slovesnoga razuma i besmertne duše, koja je sposobna sve to većeg prosveštenija, bogopoznanstva, nauke, pravde i dobrodjetelji, ove su same vešti koje nas od beslovesnih životinja otličavaju, na njima smo dužni bogu blagodariti. A samo tada pristojno blagodarimo kad ove darove kako na svoje vremeno i večno, tako i na opšte dobro upotrebljavamo.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2580 godina.
Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 209 godina.