Путници и топола
| ←Храст и трске | Путници и топола Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Човек убог и жена→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Путници на врућини дођу под велику Штополу у хлад, и ту отпочииу. А полазећи реку: „Штета да тако велико древо неплодно и бесполезно тако стоји!” „Видите ли какви сте ви нерасудни и неблагодарни људи! Мене, која сам вас у мојеј сени упокојила и прохладила, која вам у зиму дрва за грејање дајем и грађу за домове ваше, бесплодном и неполезном наричете! Ни за што ли не мислите него за трбух! Ви мислите да сте сами на свету, но знајте да кад би очи ваше могле видити, ви би се ужаснули колико се милиона животни само с мојом кожом хране!”
Велико ће добро роду сербском учинити ко преведе на наш језик малу Рафа физику што је за децу на немецком језику издата. Сулцерова „Размишљенија о чудодјејствијах божјих у натури” неисказано би добро било да се народу сприопште; јошт која овима подобна књига; а потом једну накратко свију народа историју, с њихови обичаји, закони, прављенијем и состојанијем земље и мора, плодородијем и трговином. Нека буду ове вешти препоручене општега добра роду желатељем. Ни на који начин не може човек тако дјејствително о суштеству, о мудрости и о благости бога творца уверен бити, као кад премудра дела божја у натури размишљава; и колико боље ова познаје, толико у веће богопознанство и просвештеније долази и бољи бива.
Историју знати, то значи знати с чим се је род человечески ползовао и благополучан био, с чим ли се је покварио, повредио и у несрећу падао и пропадао. Како Греција, — шака људи! — сложна и соједињена монархије света чинила је пред собом трепетати, а несложна сама је себе разрушила. На исти начин и сви прочи народи. Босна хоће свога краља, Сербија своје деспоте, Херцеговина свог херцега: дође Турчин пак све у торбу.
Знати законе и обичаје других на свету народа, то је знати шта је при њима добро и паметно, шта ли је зло, лудо и смешно; кад туђе познамо, онда ћемо моћи и о нашима судити како иду: управ, или наребарке, или сасвим настрашке; пак онда, што познамо да је добро, држаћемо, што ли нађемо да нам није на добро, зашто не би одметнули? Браћо мила, овоме се није нимало чудити, јер се сваком на свету случава да нико своје будалаштине, којима је од детињства обикао и које су му се чрез дуги обичаји у јестество претвориле, нипошто за будалаштине не држи, а кад их позна топрв у другима да су такове, пак их после нађе и у својеј кући, онда се истом освести, пак начне викати: гони и терај напоље! У неки мести да се поштен човек усуди и рекне да није никакав грех јести пуже, жабе и корњаче, би се нашао ко би га заклао како год пиле, пак би га тај дан свештеник његов пречестио, и би му јошт рекао: „Светао ти образ!”
Али мал' не заборависмо нашу басну. Но топола ми је крива, и на ови ме разговор навукла с своји милиони које с кором својом храни; но ово ће свак наћи у вишереченој књижици кад се преведе, а ми сад хајдемо к басни.
Топола право има што укорава оне путнике како не само неблагодарне него савише нерасудне и несмислене, којих памет нимало им даље од носа не досеже да расуде да нити је све што је год на свету за самога човека, нити пак и оно што је за њега да не може и не мора бити за сами самцати т р б у х! ја мислим (а наће се јошт ко да овако дума): да нејмамо ништа него трбух, хвала ти лепо, боље би било да ни њега није! И нека ко не мисли да сам ја трбуху непријатељ и злотвор; свима част и поштење и с мојим заједно, али посвирај пак и за појас задени; не ваља да он мисли да је он сам на свету.
Овде се допада једна лепа арапска историјица. Баш кад ми паде на ум, казаћу је. Један пустињак дервиш, именем Абдул Ибраим, пође из Анатолије на Меку да постане хаџија, прелазећи нека прекрасна места, у којима све горе и холмови и међу њима цветуће долине саме собом бјаху насађене и покривене преизрјадними плодовитими древесами које анатолска земља рађа; ту су маслине, смоковнице, финики, шипци гранатски и слатке наранџе; потоци кристаловидни, свуда протичући, туда шуште и к покоју маме, разни видови птица ту поју, цвети лимунски и ливадни сав воздух облагоухавају. Наш Абдул Ибраим мисли у себи: нисам ли ја како у рај дошао? Али опет неће да верује, зашто добро зна (јер је тако чуо) да је рај негде на другом месту. Ништа зато, он на сваком поточићу пере се и метанише, једе до ситости кад једно кад друго воће, као у неком восхиштенију восклицавајући: „Боже, благодарим ти што си оволике сласти за човека створио!“ Идући напред, дође у један вилајет гди је војска и битка била. Ту курјаци једу убијене људе, и захваљују богу што је и саме исте људе за њихову храну створио. Бежи сиромах Абдул Ибраим другим путем, кад ето ти види негде одерата курјака гди га једу орлови, захваљујући богу што је курјаке за њих саздао. Мало потом намери се негде на убијена орла, кога већ црви једући међу собом говораху: „Дивно чудо, и сами високопарни поднебесни орли за црве су на свету!” Сад се топрв наш пустињак опамети кад му падне на ум да и његово тело од црви неће утећи, да није истина да је бог све за самога човека створио.
Из овога можемо ласно закључити да онај који ни на чему другоме него на јелу и на пићу, на покоју и на сласти богу благодари, не познаје како надлежи ни себе ни бога, јер му не захваљује него на чему и сва проча животиња да зна би му захваљивала. дужни смо славити вечнога творца и за воздух којим дишемо и за воду којом се прохлаждавамо, но ови су дарови општи и животним дати; по превосходителству обаче на благородном и високом дару словеснога разума и бесмертне душе, која је способна све то већег просвештенија, богопознанства, науке, правде и добродјетељи, ове су саме вешти које нас од бесловесних животиња отличавају, на њима смо дужни богу благодарити. А само тада пристојно благодаримо кад ове дарове како на своје времено и вечно, тако и на опште добро употребљавамо.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|