Priča o jednom mlinu
Priča o jednom mlinu
(poslednja pesma)
Zategnuću danas mojoj liri žice
Da ispevam povest jedne vodenice.
. . .Mislim da će svaki od vas da se seti
Jedne retke zemlje na ovoj planeti;
A da ne mislite da je iluzija,
Reći ću vam odmah da to je Stradija.
Ona ima mlin svoj, ko ugled kulture -
U kom češće besne oluje i bure.
U njemu je preko stotine mlinara,
Čija je nadnica - petnaest dinara.
Klepet uvek čuješ ispod njena trema,
A u njoj brašna - nikad, nikad nema!
E to je kratka povest starog mlina,
Koga neki zovu: „narodna“ - Skupština!
(Radničke novine, 29 IV 1915. Niš)
|