Прича о једном млину
Прича о једном млину
(последња песма)
Затегнућу данас мојој лири жице
Да испевам повест једне воденице.
. . .Мислим да ће сваки од вас да се сети
Једне ретке земље на овој планети;
А да не мислите да је илузија,
Рећи ћу вам одмах да то је Страдија.
Она има млин свој, ко углед културе -
У ком чешће бесне олује и буре.
У њему је преко стотине млинара,
Чија је надница - петнаест динара.
Клепет увек чујеш испод њена трема,
А у њој брашна - никад, никад нема!
Е то је кратка повест старог млина,
Кога неки зову: „народна“ - Скупштина!
(Радничке новине, 29 IV 1915. Ниш)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Несторовић, умро 1916, пре 108 година.
|