Poštopoto poslanik/4

ČIN I

PRIZOR IV

PRIZOR IV
Jeca i pređašnji.

JECA (unosi tej):
Evo tej je gotov. Izvolite gospodo.
POPOVIĆ:
Ajde Joldaš da pijemo teja, a posle će mo produžiti.
PETROVIĆ:
Ne branim, valjda će mi se posle preokrenuti sreća.
JECA:
Izvolite g. Milane.
MILAN:
Blagodarim gđe (svi sedaju oko stlola).
PETROVIĆ:
Baš volem tej. Gospa Jeco, tej vam je nemož bolji biti. A zašto vi ne pijete?
JECA:
Nešto mi srce ne ište.
PETROVIĆ:
Da niste bolestni?
JECA:
Bože sačuvaj.
PETROVIĆ:
Nešto mi sumorni izgledate.
POPOVIĆ:
Znaš Joldaš, sve ima svoga uzroka.
JECA:
A kakvog će biti uzroka?
POPOVIĆ:
Znaš Joldaš, ona bi nešto htela, što ja neću, pa to je sve.
JECA:
Pa jeli to što ludo, što bi ja htela.
POPOVIĆ:
Kako se uzme, i jeste i nije.
PETROVIĆ:
A što je to, ako smem zapitati.
POPOVIĆ:
Evo neka ti sama kaže.
JECA:
Sad slušajte samo dragi prijatelju, ponda recite vi, nemam li pravo.
PETROVIĆ:
Izvolite samo gospa Jeco!
JECA:
Pitam ja imam li ja pravo i jeli to ludo od mene, ako ja zahtevam od moga muža, da ne sedi čitav božiji dan sa prekrštenim rukama već da se i on lati kakvog takvog posla.
PETROVIĆ:
Hm! Al treba naći posla, gospa Jeco.
JECA:
Našla sam ja, kakvog krasnog posla.
PETROVIĆ:
A kakav je to poso g. Jeco!
JECA:
Taj je poso taj, da bude poslanik.
PETROVIĆ:
Poslanik?
JECA:
Da poslanik!
PETROVIĆ:
Na ugarskom saboru.
JECA:
Pa da kako, poslanik na ugarskom saboru. Izbori su pred vrati, mogo bi se lepo izbirati dati za poslanika, a ja, neće to moj muž, već tako vazdan sedi i puši besposlen.
POPOVIĆ:
E sad si čuo, reci sad, jeli to pametna.želja od moje žene? Jeli to za mene?
PETROVIĆ:
Koješta, šta ćeš ti da budeš poslanik.
POPOVIĆ:
Eto vidiš ženo, da si ostala u manjini.
JECA:
Ali dragi prijatelju, ko zašto on nebi bio poslanik.
POPOVIĆ:
Zato što neću.
PETROVIĆ:
Pa sve i da oćeš nije to za tebe.
POPOVIĆ:
Pa da, nije za mene, jer neću.
PETROVIĆ:
Nisi me razumeo, velim, sve i da oćeš, nije za tebe.
POPOVIĆ:
Kako? Zašto nije za mene.
PETROVIĆ:
Ta čoveče - poslanik na ug. saboru.
POPOVIĆ:
Dobro dobro, zašto ja nebi mogo biti to jest da oću, poslanik na ug. saboru.
PETROVIĆ:
Zašto? Prvo zato, što mi već imamo našeg kandidata.
POPOVIĆ:
Mogli bi mi imati i dva kandidata.
PETROVIĆ:
To nebi valjalo, jer bi se onda pocepali, pa nebi bio ni jedan, već bi ispao njiov kandidat za poslanika.
POPOVIĆ:
Možda kad bi ja stupio za kandidata, nebi se naši ni pocepali.
PETROVIĆ:
Moguće, ali tek, to nije za tebe, pa sad manimo se toga razgovara.
POPOVIĆ:
Neću da se manem, oću baš da mi kažeš, zašto ja nebi mogao biti poslanik.
PETROVIĆ:
Pa za boga, malo čas si i sam priznao, da nije za tebe.
POPOVIĆ:
To je sasvim što drugo, što sam ja priznao, ja oću da znam od tebe, zašto ja nebi mogao biti poslanik.
PETROVIĆ:
Oćeš da znaš?
POPOVIĆ:
Oću da!
PETROVIĆ:
E zato što nemaš sposobnosti za poslanika.
JECA:
Nema sposobnosti, no to bi lepo bilo.
POPOVIĆ:
Ja nemam sposobnosti? Oho dragi moj gospodine, to bi se tek pokazalo.
PETROVIĆ:
I ti zaista držiš, da si ti sposoban za poslanika?
POPOVIĆ:
Još kako!
PETROVIĆ:
Ti se šališ.
POPOVIĆ:
Nema tu šale, ja sasvim ozbiljno govorim.
PETROVIĆ:
Sasvim ozbiljno.
POPOVIĆ:
Sasvim ozbiljno.
PETROVIĆ:
Onda ti moram i ja sasvim ozbiljno reći, da ti niti imaš snosobnosti za poslanika niti bi mogao tražiti se za poslanika, niti ćeš ikada biti poslanik.
POPOVIĆ:
A ja ti opet velim, da imam sposobnosti za poslanika, da ću se tražiti za poslanika i da ću biti poslanik!
JECA:
Sad si moj muž!
PETROVIĆ:
Ti nećeš biti,
POPOVIĆ:
Ja oću biti.
PETROVIĆ:
To će mo viditi.
POPOVIĆ:
Da, vidićemo.
PETROVIĆ:
Ja ti zacelo moga glasa neću dati.
POPOVIĆ:
Nije ni nuždno, naći će se drugi, koji će dati.
JECA:
Još kolko nji, evo prvi g. Milan. Nije li tako g. Milane!
MILAN:
Ja, što se mene tiče... ja sam toga mnjenja...
JECA:
Da će moj muž biti poslanik.
MILAN:
Naprotiv, iskreno da vam kažem, moje bi mnjenje bilo...
JECA:
Pa kažite, kažite samo.
MILAN:
Da to nije za g. Popovića.
POPOVIĆ:
Dakle i vi ste mi protivan.
MILAN:
Bože sačuvaj, ja vas poštujem kao moga rođenoga otca, al tek moram istinu reći, da za vas nije poslanstvo.
POPOVIĆ:
A ko zašto to?
MILAN:
Zato što mi već imamo kandidata, a posle... a posle...
POPOVIĆ:
Izrecite samo, ni sam sposoban. Znao sam, da iver ne pada daleko od klade.
PETROVIĆ:
Moga mnjenja mora svaki pametan čovek biti.
POPOVIĆ:
Oćeš time valjda da rekneš, da sam ja lud?
PETROVIĆ:
Bolje da ti ja tvoj prijatelj reknem, nego ko drugi.
POPOVIĆ:
Fala lepo na takvom prijateljstvu.
EVICA:
Ali tatice.
JECA:
Ti ćuti, ne paštaj se u muške poslove.
POPOVIĆ:
Kad je tako nije nuždno da ti duže govoriš.
[PETROVIĆ:]
Milane daj mi kaput.
MILAN:
Ali otac!
PETROVIĆ:
Ni reči, daj mi kaput (ovaj učini).
EVICA:
Bože bože. šta će još od toga sve da bude.
PETROVIĆ:
Još jedared te pitam, oćeš li se ti kanutiti ludi misli.
POPOVIĆ:
Neću.
PETROVIĆ:
I ti baš oćeš da budeš poslanik?
POPOVIĆ:
Oću.
PETROVIĆ:
Onda zbogom. Sluga sam gospa Jeco!
JECA:
Službenica gospodin Petrović.
PETROVIĆ:
Dobru noć gospodine poslaniče!
POPOVIĆ:
Laku noć gospodine protivniče.
MILAN:
Klanjam se, gđe Evice dobru noć!
EVICA:
Dobru noć g. Milane (Petrović i Milan odu.)