Poštopoto poslanik/14
| ◄ PRIZOR VII | PRIZOR VIII | PRIZOR IX ► |
PRIZOR VIII
Milan i Evica.
MILAN:
Dobar dan gospođice Evice... šta vidim vi plačete?
EVICA:
Ja? Bože sačuvaj, nije mi na kraj pameti.
MILAN:
Oči su vam još suzne... badava brišete... vi plačete ili ste bar plakali.
EVICA:
Pa onda, šta je onda?
MILAN:
Zašto da krijete, a to sada kada je suza u vašem oku za mene najveće blaženstvo.
EVICA:
Kako?
MILAN:
Najveća radost!
EVICA:
Vi se radujete, što samja plakala.
MILAN:
Imate pravo, najveća moja radost ujedno mi je najveća žalost.
EVICA (za sebe):
Bože i on je već zbunjen.
MILAN:
Fala Vam gospođice na toj suzi, ona je za mene najdragoceniji kamen najslađe uspomene, koja će me do groba pratiti.
EVICA:
Oprostite g. Milane, vi tako zbunjeno govorite, da Vas ja ništa nerazumem.
MILAN:
Nemojte gđe reći da me nerazumete, nemojte u ovom ozbiljnom trenutku, u kome mi se sreća i nesreća u jedan mah pojavila, tako da neznam oću li sreći da se radujem, ili ću nesreću da oplakujem.
EVICA (Za sebe):
Sasvimje zbunjen (jasno) kakva sreća, kakva nesreća? Da se nije štogod dogodilo?
MILAN:
Pitate, a suza vaša već je posvedočila, da sve znate.
EVICA:
Ja sve znam? A šta ja znam?
MILAN:
Draga Evice!
EVICA:
Gospodine! (za sebe) Sad se već počinjem bojati.
MILAN:
Gospodine! Na što te najne [valjda: vajne] reči. Recite mi Milane, jedanput samo, pre nego što se oprostimo, to će biti i poslednji put.
EVICA:
Da se oprostimo? Gospodine, još jedanput vam kažem, da Vas ništa ne razumem.
MILAN:
Ništa? Vi dakle ništa ne znate? Ja sam se dakle prevario! Oh mene ludaka! Kako sam samo mogao i pomisliti.
EVICA:
Sad je već dosta bilo' sad mi kažite, što je Vami?
MILAN:
Nesrećan sam, neizmerno nesrećan, to je sve.
EVICA:
To nije ;još ništa, ja oću da znam zašto ste nesrećni.
MILAN:
Čujte gospođice. Vaš je otac obreko vas Jazavcu, vi će te biti njegova žena, čim vaš otac postane poslanik. Ali šta je vami? vi ste prebledili?
EVICA:
Ništa... stala sam sebi na nogu... već je prošlo... a otkud vi to znate.
MILAN:
Ovaj čas sam se sreo sa g. Jazavcem koji je išao sa vašim otcem. Porugljivo smešući se, pređe [priđe?] zajedno s vašim otcem k meni i rekne mi: „Znate šta je novo? Ovaj čas sam isprosio ruku gđe Evice”. Kao da me je grom udario. zapitam ga sav zbunjen: Zaista, pa jeste li je dobili? „Pitajte moga otca” reče mi pokazujući na vašeg otca „možete mi slobodno čestitati.“ Pogledam u vašeg otca i znate šta mi je on rekao?... „Tako je g. Milane, kako budem poslanik, biće g. Jazavac moj zet”. Eto gđe, sada znate zašto sam nesrećan. Vi ćutite? Nemate ni jedne rečice za mene? A ja malo čas mišljah, da se ona suza u vašem oku mene tiče, te beah najsrećniji onda, kad se držah za najnesrećnijeg.
EVICA:
Gospodin Milane.
MILAN:
Mišljah da je moja ljubav našla odziva u vašim grudima. mišljah da me je vaše srce razumelo, mišljah, da ni sam samac na ovome svetu, već da ima duše, koja me razume, koja me vole, kao što ja vas volem, volem svom snagom duše moje, i sada, i sada kad sam iz moih grudi iščupao tajnu koju sam tolko vremena brižljivo skrivo. sada, kada sam Vam reko, da vas ljubim, da vas obožavam. sad se moradoh uveriti...
EVICA:
Da i ja vas ljubim.
MILAN:
Evice, smem li verovati?
EVICA:
Tako je dragi Milane!
MILAN:
Oh draga Evice! Kako me činite sretnim. Dakle su se ispunili moji najmiliji sanci. Kako li sam sretan? a g. Jazavac?
EVICA:
Nek putuje odkud je došo.
MILAN:
Vi ga dakle odbijate?
EVICA:
A zar bi mogla drugčije.
MILAN:
Evice. draga moja Evice, vi ste anđo, sušta dobrota, ali vaš otac...
EVICA:
Oh moj otac, ma njega sam sasvim zaboravila. Prokleto poslanstvo, to je svemu krivo.
MILAN:
I on baš neće da odustane od te namere.
EVICA:
Neće bome, a nešto nas dvoje nemamo sreće, može još i postati poslanikom.
MILAN:
A ja? Šta će od mene da bude?
EVICA:
A od mene?
MILAN:
Evice draga, sad sam opet nesrećan.
EVICA:
Tako brzo, ko bi odma bio nesrećan. Strpite se malo, sve od toga zavisi, oćel’ otac biti poslanik!
MILAN:
On neće biti poslanik, ja ću kortešovati protiv, pisaću u novine protiv njega, na biralištu ću ljude za kaput držati, da ne glasaju za njega, i onda...
EVICA:
I onda će otac pri svem tome opet biti poslanik
MILAN:
Ta to je da čovek svisne od jeda...
EVICA:
Oh Bože samo sada da otac propadne!
MILAN:
Ide neko.
EVICA:
To je otac.