Поштопото посланик/14

ЧИН II

ПРИЗОР VIII

ПРИЗОР VIII
Милан и Евица.

МИЛАН:
Добар дан госпођице Евице... шта видим ви плачете?
ЕВИЦА:
Ја? Боже сачувај, није ми на крај памети.
МИЛАН:
Очи су вам још сузне... бадава бришете... ви плачете или сте бар плакали.
ЕВИЦА:
Па онда, шта је онда?
МИЛАН:
Зашто да кријете, а то сада када је суза у вашем оку за мене највеће блаженство.
ЕВИЦА:
Како?
МИЛАН:
Највећа радост!
ЕВИЦА:
Ви се радујете, што самја плакала.
МИЛАН:
Имате право, највећа моја радост уједно ми је највећа жалост.
ЕВИЦА (за себе):
Боже и он је већ збуњен.
МИЛАН:
Фала Вам госпођице на тој сузи, она је за мене најдрагоценији камен најслађе успомене, која ће ме до гроба пратити.
ЕВИЦА:
Опростите г. Милане, ви тако збуњено говорите, да Вас ја ништа неразумем.
МИЛАН:
Немојте гђе рећи да ме неразумете, немојте у овом озбиљном тренутку, у коме ми се срећа и несрећа у један мах појавила, тако да незнам оћу ли срећи да се радујем, или ћу несрећу да оплакујем.
ЕВИЦА (За себе):
Сасвимје збуњен (јасно) каква срећа, каква несрећа? Да се није штогод догодило?
МИЛАН:
Питате, а суза ваша већ је посведочила, да све знате.
ЕВИЦА:
Ја све знам? А шта ја знам?
МИЛАН:
Драга Евице!
ЕВИЦА:
Господине! (за себе) Сад се већ почињем бојати.
МИЛАН:
Господине! На што те најне [ваљда: вајне] речи. Реците ми Милане, једанпут само, пре него што се опростимо, то ће бити и последњи пут.
ЕВИЦА:
Да се опростимо? Господине, још једанпут вам кажем, да Вас ништа не разумем.
МИЛАН:
Ништа? Ви дакле ништа не знате? Ја сам се дакле преварио! Ох мене лудака! Како сам само могао и помислити.
ЕВИЦА:
Сад је већ доста било' сад ми кажите, што је Вами?
МИЛАН:
Несрећан сам, неизмерно несрећан, то је све.
ЕВИЦА:
То није ;још ништа, ја оћу да знам зашто сте несрећни.
МИЛАН:
Чујте госпођице. Ваш је отац обреко вас Јазавцу, ви ће те бити његова жена, чим ваш отац постане посланик. Али шта је вами? ви сте пребледили?
ЕВИЦА:
Ништа... стала сам себи на ногу... већ је прошло... а откуд ви то знате.
МИЛАН:
Овај час сам се срео са г. Јазавцем који је ишао са вашим отцем. Поругљиво смешући се, пређе [приђе?] заједно с вашим отцем к мени и рекне ми: „Знате шта је ново? Овај час сам испросио руку гђе Евице”. Као да ме је гром ударио. запитам га сав збуњен: Заиста, па јесте ли је добили? „Питајте мога отца” рече ми показујући на вашег отца „можете ми слободно честитати.“ Погледам у вашег отца и знате шта ми је он рекао?... „Тако је г. Милане, како будем посланик, биће г. Јазавац мој зет”. Ето гђе, сада знате зашто сам несрећан. Ви ћутите? Немате ни једне речице за мене? А ја мало час мишљах, да се она суза у вашем оку мене тиче, те беах најсрећнији онда, кад се држах за најнесрећнијег.
ЕВИЦА:
Господин Милане.
МИЛАН:
Мишљах да је моја љубав нашла одзива у вашим грудима. мишљах да ме је ваше срце разумело, мишљах, да ни сам самац на овоме свету, већ да има душе, која ме разуме, која ме воле, као што ја вас волем, волем свом снагом душе моје, и сада, и сада кад сам из моих груди ишчупао тајну коју сам толко времена брижљиво скриво. сада, када сам Вам реко, да вас љубим, да вас обожавам. сад се морадох уверити...
ЕВИЦА:
Да и ја вас љубим.
МИЛАН:
Евице, смем ли веровати?
ЕВИЦА:
Тако је драги Милане!
МИЛАН:
Ох драга Евице! Како ме чините сретним. Дакле су се испунили моји најмилији санци. Како ли сам сретан? а г. Јазавац?
ЕВИЦА:
Нек путује одкуд је дошо.
МИЛАН:
Ви га дакле одбијате?
ЕВИЦА:
А зар би могла другчије.
МИЛАН:
Евице. драга моја Евице, ви сте анђо, сушта доброта, али ваш отац...
ЕВИЦА:
Ох мој отац, ма њега сам сасвим заборавила. Проклето посланство, то је свему криво.
МИЛАН:
И он баш неће да одустане од те намере.
ЕВИЦА:
Неће боме, а нешто нас двоје немамо среће, може још и постати послаником.
МИЛАН:
А ја? Шта ће од мене да буде?
ЕВИЦА:
А од мене?
МИЛАН:
Евице драга, сад сам опет несрећан.
ЕВИЦА:
Тако брзо, ко би одма био несрећан. Стрпите се мало, све од тога зависи, оћел’ отац бити посланик!
МИЛАН:
Он неће бити посланик, ја ћу кортешовати против, писаћу у новине против њега, на биралишту ћу људе за капут држати, да не гласају за њега, и онда...
ЕВИЦА:
И онда ће отац при свем томе опет бити посланик
МИЛАН:
Та то је да човек свисне од једа...
ЕВИЦА:
Ох Боже само сада да отац пропадне!
МИЛАН:
Иде неко.
ЕВИЦА:
То је отац.