Поштопото посланик/15

ЧИН II

ПРИЗОР IX

ПРИЗОР IX
Поповић, Јазавац и пређашњи.

ПОПОВИЋ (узрујан):
Страшно, нечувено! Сви ми се смеју, као да су се помамили. А кад сам јим програм прочито, сви ко у једно грло. Зар је то тако смешно питам ја вас Јазавче, зар је то тако смешно?
ЕВИЦА (Милану):
Добро је
МИЛАН (исто тако):
Никад боље.
ЈАЗАВАЦ:
Напротив велештовани пријатељу, то није смешно, већ је завист, пакост, презобразлук од ти људи, који би и сами хтели бити посланици, те пошто не могу да буду, то су нешто ревни... клањам се гђе.
ПОПОВИЋ:
„Окан’ се ћорава посла” рече онај, зашто да је ћорав? „Та није то за тебе” рече овај, а зашто да није „Седи с миром човече”. А зашто да седим? Зашто? Зашто? Нико да одговори зашто, већ се само смеју - смеју ко праве луде, будале, магарци.
ЈАЗАВАЦ:
Тако је велештовани пријатељу, нико да каже зашто, а то зато бива. што немају шта да кажу, јер да имају, ко што рекох - (за себе) а шта ће овај овде.
ПОПОВИЋ:
Али ја ћу љима показати, што је у стању учинити Васа Поповић. Знаће они, кога су исмевали, познаће они с киме имају посла.
ЈАЗАВАЦ:
Тако је велештовани пријатељу, јер кад [би] они знали, с киме имају посла. понда ко што реко -
ПОПОВИЋ:
Па ма они стали на главу, ја ћу опет бити посланик!
МИЛАН:
Драги господин Поповић.
ПОПОВИЋ:
Сервус!
ЕВИЦА:
Татице слатки, што се тако жестите.
ПОПОВИЋ:
Ја? Ни најмање, баш се нимало не жестим. Они се жесте јер су завидљивци, моји заклети непријатељи, који би једва чекали. да ја одступим. Али то неће доживети.
ЈАЗАВАЦ:
Тако је велештовани пријатељу никако одступити, јер ко што рекох - госпођице Евице, имам нешто врло лепога да вам саопштим. ко што рекох -