Pohvala ludosti 6

Pohvala ludosti

51 Među naučnim pozivima prvo mesto prisvajaju poznavaoci prava. Nema bića pod suncem koje je tako samo sobom zadovoljno kao pravnik. U stvari, njihov je rad običan Sizifov posao, jer u jednom dahu istresu silesiju zakona, bez obzira na to da li se odnose na određenu stvar, i slažu glose na glose, mišljenja na mišljenja i tako stvaraju uverenje da je pravna nauka najteža od svih. Oni misle da je sve ono za šta je potreban trud već samim tim slavno.
Njima dodajmo dijalektičare i sofiste, naročitu vrstu ljudi od kojih je svaki brbljiviji od dodonske bronze: ma koji od njih bi se mogao svađati s dvadeset naročito izabranih brbljivih žena! Ipak bi bili srećniji kad bi imali samo dug jezik i kad ne bi bili tako svadljivi da se čak uporno kolju oko kozje dlake i da u žestokom preterivanju većinom zaboravljaju na istinu. Ali i njih usrećuje njihovo samoljublje: naoružani trima silogizmima, bez oklevanja otpočinju boj ma zbog čega i ma s kim. U svojoj tvrdoglavosti su nepobedni i neće odstupiti pa da im i Stentora staviš nasuprot!

52 Za ovima dolaze poštovani filizofi s bradom i ogrtačem. Hvale se da su jedino oni pametni, a svi ostali smrtnici su samo lepršave senke. Kako zabavno trabunjaju kad grade bezbrojne svetove, kad palcem ili koncem mere Sunce, Mesec, zvezde i njihove putanje, kad bez snebivanja tumače postanak gromova, vetrova, pomračenja i drugih neobjašnjivih pojava, kao da su tajni savetnici stvoritelja sveta, ili kao da su k nama došli sa skupštine bogova. Međutim, priroda se njima i njihovim zaključcima ruga s visine. Dovoljan dokaz da ne razumeju ništa je to što o pojedinim stvarima vode večite prepirke. Oni koji zaista ne znaju ništa, hvale se da znaju sve, a često ne znaju ni za sebe! Koliko puta ne vide pred sobom jarak ili kamen, ili zato što ih je većina krmeljivih očiju ili zato što im duh luta ko zna kuda; ali tvrde da vide ideje, sveopšte pojmove, posebne oblike, prvobitnu materiju, kviditete, ekceitete, tananosti kakve, mislim, čak ni Linkej ne bi mogao da utuvi. Naročito u matematici preziru običan svet. Trougli, četvorougli, krugovi i slične geometrijske slike zapleću se i prepleću praveći lavirint; isto je to i sa slovima koja su poredana kao odred vojnika, pa se pojavljuju jedno za drugim u ovom ili onom redu i tako zaslepljuju neukom svetu oči! U tu vrstu spadaju i oni koji proriču budućnost iz zvezda i nagoveštavaju nemogućna čuda i pronalaze — srećni ljudi — družinu koja im veruje.

53 Moglo bi se reći da ću preko teologa preći ćutke i da neću dirati kamarinsku baru i neću doticati anagirsku travu, jer je ta vrsta ljudi vraški ozbiljna i razdražljiva. Napali bi me u gomilama hiljadom zaključaka i prisilili na poricanje; ako bih se opirala, odmah bi me proglasili za jeretičarku. Jer oni obično iznebuha plaše tom munjom sve one koji im nisu baš po volji. Zaista, nema ljudi koji bi teže priznali moje dobročinstvo, iako su mi oni iz važnih razloga obavezni; jer ih samoljubivost, po mojem naređenju, čini srećnim stanovnicima trećega neba, odakle s visine gledaju na sve ostale ljude kao na životinje koje puze po zemlji i prema kojima osećaju sažaljenje. Okruženi čitavom vojskom učenih definicija, konkluzija, korolarija, eksplicitnih i implicitnih propozicija, oni umeju vešto da se izvlače i brane, tako da ih ni Vulkanova mreža ne bi mogla zaplesti u tolikoj meri da se ne bi izvukli iz nje distinkcijama, kojima seku sve čvorove tako da čak ni tenedska sekira ne bi mogla bolje. Isto se tako brane i svojim nedavno izmišljenim izrazima i rečima koje jedva ko razume. Sem toga, na svoju ruku tumače tajne misterija: kako je postao svet i kako je uređen; kakvim je kanalima greh stigao do Adamovih potomaka; na koji način, u kojoj meri i za koje vreme je Hrist sazreo u Marijinoj utrobi; na koji način u sakramentu bitiše akcidencija bez materije.
Ali to su obična, svakodnevna pitanja. Ta su pitanja dostojna samo velikih teologa, teologa prosvetitelja, kako ih nazivaju. Čim naiđu na njih, odmah se prenu. Postave se, na primer, ovakva pitanja: treba li vremena za božansko stvaranje? Da li u Hristu ima više nego jedno sinstvo? Je li mogućno pretpostaviti da bog otac mrzi sina? Da li bi bog mogao da uzme oblik žene, đavola, magarca, tikve ili kamena? Ako bi bio tikva, kako bi onda ona propovedala božju reč, činila čuda i bila raspeta na krstu? Šta bi posvetio sv. Petar da je vršio posvećivanja dok je Hrist visio na krstu? Da li se u tom trenutku još moglo reći da je Hrist čovek? Da li će ljudi posle uskrsnuća smeti da jedu i piju? Unapred se naša gospoda brinu kako će toliti glad i žeđ.
Ima dosta i trna takvih cepidlačkih bljutavosti, ali su mnogo tananija pitanja o saznanju, o odnosima, o formalitetima, kviditetima, ekceitetima, koje bi mogao razlikovati samo Linkej, pa i on bi morao imati vrlo oštre oči da bi mogao u najgušćoj tami videti stvari koje uopšte ne postoje. Dodajte ovamo i one gnome, tako paradoksalne da su poznatistoički paradoksi u poređenju s njima nezgrapni i otrcani. Na primer: manji je greh zaklati hiljadu ljudi negoli u nedelju zakrpiti obuću siromahu; ili: bolje je da propadne ceo svet sa svim onim što se nalazi u njemu nego da jednom izvališ najneviniju laž!
Mnogi metodi skolastičara čine te tanane tananosti još iz zakukuljenosti realista, nominalista, tomista, albertista, okamista, skotista, mada još nisam navela sve, no samo najvažnije. Njihovo obrazovanje je veliko, ali tako teško da bi, mislim, i apostolima bio potreban drugi sv. Duh, ako bi bili prisiljeni da o tim stvarima raspravljaju s današnjim teolozima. Nema šta, sv. Pavle se mogao isticati u veri, ali ono svoje tvrđenje: »Vera je bitnost onoga u što ko veruje i dokaz za stvari koje se ne vide« nije definisao majstorski. On se najviše odlikovao milosrđem, ali u prvom pismu Korinćanima, u 13. glavi, nije ga ni podelio ni odredio po pravilima logike. Apostoli su znali da pobožno posvećuju hleb i vino, ali ako biste ih zapitali otkuda blagoslov i dokle traje, kako se vrši transsusptancija, kako može isto telo da bude u isto vreme na raznim mestima, kakva je razlika između Hristova tela na nebu, na krstu i u sakramentu, u kojem se trenutku izvrši pretvaranje hleba i vina, jer govor kojim se to postiže traje izvesno vreme — njihovi bi odgovori, po mom mišljenju, bili manje oštroumni nego što su rasprave današnjih skotista.
Apostoli su poznavali Isusovu mater, ali ko je od njih dokazao tako filozofski kao naši teolozi da je ona bila sačuvana od Adamova greha? Petar je primio ključeve, i od Onoga ko ih ne bi poverio nedostojnome; ali ja ipak ne znam da li je apostol shvatio (bar se te tananosti nigde ne dotiče) kako ključ saznanja može imati onaj koji ni sam ne zna šta je saznanje! Apostoli su krštavali po celom svetu, pa ipak nisu nigde učili šta je formalni, materijalni, eficijentni i finalni uzrok krštenja; isto tako u njih nema spomena o znacima koji se mogu ili ne mogu izbrisati. Oni su se molili bogu samo u duhu i po rečima Jevanđelja: »Bog je duh i oni koji ga mole moraju ga moliti u duhu i istini.« Ne vidi se je li im tada bilo jasno da li se treba istom molitvom kao i Hristu moliti svecu koji je ugljenom nacrtan na zidu, samo ako ima ispružena dva prsta, dugu kosu i oreol s tri koluta iza glave. Ko bi to mogao shvatiti ako nije utrošio znojeći se trideset šest godina na Aristotelovu i Skotovu fiziku i matematiku?
Apostoli isto tako ističu učenje o milosti, ali ne prave razlike u tome šta je gratia gratis data ili gratia gratificans. Oni podstiču na dobra dela, ali ne razlikuju šta je opus, opus operans i opus operatum. Oni svuda propovedaju ljubav, ali ne razlikuju da li je ona urođena ili stečena i ne objašnjavaju da li je akcidencija ili supstancija stvorena ili nestvorena stvar. Mrze greh, ali neka me đavo odnese, ako su naučno mogli definisati šta nazivamo grehom! Nedostajalo im je obrazovanje skotista! Jer niko me ne može uveriti da bi sv. Pavle (a prema njegovu znanju smemo ceniti znanje i ostalih apostola) toliko puta osudio pitanja, rasprave, rodoslove i, kako sam to naziva, prazno naklapanje da je znao kao što valja sve te veštine. Sve besede i prepirke onoga vremena izgledale bi neotesane i proste ako bi se proredile s tananostima naših majstora koje prevazilaze i mudrovanja jednog Hrisipa!
Moram, doduše, priznati da su oni pažljivi ljudi, jer ako su apostoli slučajno napisali ponešto površnije i ne baš majstorski, oni ne proklinju, nego blagonaklono tumače takva mesta, a to očevidno čine delom iz poštovanja prema starini, delom prema apostolskom imenu. I ne bi, bogme, bilo pravo tražiti od apostola stvari o kojima od svoga Učitelja nisu nikad čuli ni reči. Ali ako na slične stvari naiđu u Zlatoustoga, Bazilija ili Hijeronima, onda samo napišu sa strane: nije tačno! Ovi su stari učitelji pobijali paganske filozofe i po prirodi vrlo tvrdoglave Jevreje, ali više primernim životom i čudima nego silogizmima; ti primitivni protivnici hrišćanstva ne bi razumeli nijedno jedino Skotovo quodlibet. A koji paganin, koji jeretik ne bi danas odmah položio oružje pred takvim oštroumnim cepidlačenjem, sem ako ne bi bio toliko tup da ih ne bi mogao shvatiti, ili toliko bestidan da bi se šegačio s njima, ili tako obrazovan u dijalektici da bi borba bila ravnopravna, baš kao kad bismo pustili čarobnjaka na čarobnjaka, ili kao kad bi se neko borio začaranim mačem s protivnikom čiji je mač takođe začaran: to bi onda bila sušta slika Penelopejina tkanja i paranja!
Kako ja sudim, hrišćani bi dobro uradili kad bi mesto onih nezgrapnih četa vojnika, koje se već odavno bore bez uspeha u krstaškim ratovima, poslali protiv Turaka i Saracena bučne skotiste, tvrdoglave okamiste i nepobedne albertiste sa čitavom sofističkom zgadijom. Mislim da bi to bio najzabavniji sukob i pobeda kakvu još niko nije video. Jer ko je tako hladan da ga ne bi zahvatila vatra njihovih rasprava? Ko je tako neosetljiv da ga ne bi razdražile njihove žaoke? Ko ima tako bistre oči da mu ih oni ne bi prekrili neprozirnim mrakom"? Vi, možda, mislite da ja sve ovo govorim iz sprdnje. Ne bi zbilja ni bilo čudno, jer i među teolozima ima vrlo učenih ljudi kojima se zgadilo to frivolno oštroumlje, kao što sami vele. Oni proklinju kao bogohuljenje i smatraju kao najveću bezbožnost što se neko usuđuje da prljavim ustima izgovara te tajne stvari kojima se pre treba moliti nego ih objašnjavati, što se usuđuje da raspravlja o njima s tako profanim i paganskim mudrijašenjem, što se usuđuje da postavlja tako drske definicije i da tako ledenim ili čak i prljavim rečima i izrazima skrnavi dostojanstvo božanske teologije! Ali su ti ljudi tako srećni u svom samoljublju i tako zaneti svojim prijatnim lakrdijama da se njima bave i danju i noću, pa im ne preostaje čak ni toliko vremena da jedanput prelistaju Jevanđelje ili Pavlova pisma. Međutim, dok u školama traće vreme na te ludorije, uobražavaju da vaskoliku crkvu podupiru stubovima svojih silogizama i da bi se ona bez njih srušila kao i nebeski svod u pesnika da ga Atlas ne drži na svojim ramenima.
Šta mislite, kolika je sreća za njih kad do mile volje mogu da mese i razmesuju svete spise kao da su od voska; kad svojim zaključcima, koje su potpisali mnogi skolastici, pripisuju veći značaj nego Solomonovim zakonima i traže da imaju preimućstva čak i nad papskim dekretima; kad se čitavom svetu nameću kao moralne sudije i zahtevaju da se odbaci sve ono što se do tančina ne slaže s njihovim neposrednim i posrednim zaključcima; kad govore baš kao s Pitijina tronošca: ova je rečenica sablažnjiva, u ovoj nema dovoljno poštovanja, ova miriše na jeres, ova rđavo zvuči, ukratko, ni krštenje ni jevanđelje, ni Pavle ni Petar, ni Jeronim ni Avgustin, pa čak ni veliki aristotelovac Toma — nisu pravi hrišćani ako njihova učenja ne potvrde bakaloreati; tako su oštroumni u prosuđivanju! Ko bi mislio da nije pravi hrišćanin onaj koji se usudi reći da ove dve rečenice »noćna posudo, smrdiš« i »noćna posuda smrdi« ili, pak, »u loncu vri« i »lonac vri« imaju isto značenje, sem ako ih tome nisu naučili ti mudraci? Ko bi oslobodio crkvu tolikih mračnih zabluda, koje niko nikada ne bi ni uočio da ih oni nisu obelodanili pod velikim pečatima univerziteta?
Pa zar oni nisu srećni kad tako rade? Tako uverljivo opisuju sve što se dešava u paklu kao da su više godina bili stanovnici te države, Sem toga, stvaraju nove svetove po miloj volji, stvorili su najzad i deseto nebo, najprostranije i najlepše, da bi blažene duše imale gde da se šetaju bezbrižno, da priređuju gozbe i da se igraju lopte. Njihove su glave od te i od dve hiljade sličnih gluposti tako pretrpane i nabijene da valjda ni Jupiterov mozak nije bio tako opterećen kad je zahtevao Vulkanovu sekiru u, pomoć da bi rodio Paladu. Zato se nemojte čuditi ako na javnim raspravama vidite kako su zavojima marljivo umotali glave, jer bi im se inače, svakako, rasprsle!
I sama ponekad ne mogu da se uzdržim od smeha kad vidim kako teolozi izgledaju sebi najsavršeniji: govore nekako veoma varvarski, upravo odvratno latinski; mucaju da bi ih mogao razumeti samo neki mucavac, a kao vrhunac oštroumlja smatraju ono što prost čovek ne može da prati. Tvrde da se umanjuje dostojanstvo svetih spisa ako se oni podvrgavaju zakonima gramatike. Čudna je ta veličanstvenost teologa koji misle da je samo njima dopušteno da govore nepravilno, mada tu povlasticu dele s mnogim obućarskim krpama. Najzad, smatraju da su vrlo bliski bogovima kada ih ljudi skoro pobožno pozdravljaju recima magistri nostri; oni u tom nazivu vide ono neizrecivo ime sastavljeno od četiri slova koje Jevreji toliko poštuju. I stoga se, kažu oni, magister noster može pisati samo velikim slovima; ako bi se, pak, neko usudio da obrne red reči i kaže noster magister, taj bi odjedanput uništio svu veličanstvenost teološkog imena.

54 Teolozima su, s obzirom na njihovu sreću najbliži oni koji se opštim imenom nazivaju redovnicima monasima. I jedno i drugo ime je sasvim pogrešno, jer je dobar deo tih ljudi vrlo daleko od religije, i nigde nećeš češće nailaziti ni na koga nego na monahe. Ne vidim ko bi na svetu bio bedniji od njih da im ja ne pomažem na mnogo načina. Ta vrsta ljudi je tako omražena svima da je, po opštem mišljenju, slučajan susret s monahom rđav znak. Ali su, ipak, neiskazano puni samoljublja. Pre svega, smatraju da je kruna pobožnosti ako se nisu ni dotakli nauke, pa čak ne znaju ni čitati. Zatim, kad u crkvi magarećim glasovima pevaju svoje psalme, koje pamte po broju, ali ih ne razumeju, misle da zadivljuju i ushićuju uši svetaca. Mnogo je među njima takvih koji naveliko prodaju svoju prljavštinu i prosjački štap, drsko prosjače pred vratima hleb kao da ištu dug, dosađuju u svim krčmama, putničkimkolima i lađama i zaista nanose veliku štetu pravim prosjacima. I tako ti preljubazni ljudi misle da nam svojom nečistoćom, neznanjem, surovošću i bestidnošću dočaravaju pravi apostolski život, kao što sami vele.
Ima li čega smešnijeg nego kad oni rade sve po određenim propisima? Greh je ako se pređe preko strogih matematičkih proračuna: koliko petlji ima sandala, kakve je boje remen, iz koliko je delova skrpljeno odelo, od kakva je (materijala i koliko je širok pojas, kakva je oblika i kolika je kukuljica, koliko palaca treba da bude široka tonzura, koliko časova treba spavati. Ko ne uviđa koliko se ta jednoobraznost ne može složiti s tolikom raznovrsnošću telesnih i duhovnih osobina? I oni zbog svih tih gluposti gledaju s visine na druge ljude, pa se čak i među sobom mrze: ljudi koji propovedaju apostolsko milosrđe gotovi su da naprave veliku zavadu zbog drukčije opasane haljine ili malo tamnije boje! Među njima ćeš naći i .tako strogo pobožnih koji ozgo nose uvek grubu vunenu odeću, ali pod njom imaju lanenu košulju; drugi, naprotiv, ozgo nose platno a ozdo vunu. Pojedini bi se pre dotakli otrovne trave nego novca, ali vino i žensko društvo ne izbegavaju. Najzad, čudno je kako se svi upinju da se među sobom ne slažu u načinu života; trude se da se što više razlikuju jedni od drugih; čak i ne haju da se ugledaju na Hrista.
Velik deo njihove sreće leži u nadimcima: jedni se raduju što nose ime franjevaca, a među njima su koletanci, mala braća, najmanja braća, bulisti; drugi su benediktinci, bernardinci, brigitinci, augustinci, vilhelmiti i jakobiti, kao da je premalo samo ime hrišćanin. Velik se deo tih ljudi toliko oslanja na svoje obrede i sitna ljudska predanja da im čak i nebo izgleda malo dostojna nagrada za njihove zasluge; pri tom i ne misle da se Hrist na sudnji dan neće obazirati na te stvari i da će ih samo pitati jesu li vršili njegovu zapovest o ljubavi. Tada će jedan pokazivati svoj stomak pun raznih vrsta riba, drugi će prosuti sto merica psalama, treći će nabrojiti hiljade postova i izračunati koliko mu je puta, i pored jednog obroka dnevno, skoro pukao stomak, četvrti će izneti toliko verskih vežbi da bi se jedva mogle natovariti na sedam teretnih lađa. Jedan će se hvaliti da za šezdeset godina nije nikada dotakao novac drukčije nego u dvostrukim rukavicama, drugi će biti u tako prljavoj i masnoj kukuljici da je nijedan obalski radnik ne bi hteo metnuti na glavu, treći će se razmetati da je više od pedeset pet godina živeo kao sunđer prirastao uvek za isto mesto, četvrti će pokazivati svoj glas promukao od večitog pevanja, peti će tvrditi da je od velike usamljenosti postao dremljiv, šesti da mu se od dugog ćutanja oduzeo jezik. A Hrist će prekinuti ta hvalisanja bez kraja i reći će: »Odakle ovo novo pleme jevrejsko? Jedan zakon samo priznajem za svoj, ali o njemu ne čujem ni reči. Nekada sam javno i nezavijeno obećao nasledstvo svoga oca, ali ne za kukuljice, molitve i postove, nego za vršenje hrišćanske ljubavi. Ne priznajem one koji suviše dobro poznaju svoje zasluge i koji hoće da izgledaju svetiji od mene. Neka oni idu na Abraksasova nebesa, ako im se svidi, ili neka narede da im se napravi novi raj, kad neka svoja predanja pretpostavljaju mojim zapovestima!« Kad monasi budu čuli i videli da se od njih više cene mornari i kočijaši, šta mislite, s kakvim li će se zaprepašćenjem gledati ?
Međutim, oni su srećni u svojoj ludoj nadi, i to uglavnom zahvaljujući mojem dobročinstvu. Iako su odvojeni od javnog života, niko se ne usuđuje da ih prezire, naročito ne monahe, obične prosjake, jer oni pri takozvanim ispovestima drže u svojim rukama sve tajne ovoga sveta. Smatraju za greh da ih odaju, ali šta sve ne izbrbljaju kad se napiju, pa hoće da se razonode prijatnim zgodama! Razume se, pričaju s izvesnim okolišenjem i ne spominju imena. Ako, pak, neko razdraži te stršljene, onda mu se oni valjano svete na javnim propovedima i pakosnim rečima opauče neprijatelja takvom tačnošću da je svakom otprve jasno kud su zaošijali, sem ako nije najobičniji tikvan. I njihovu lajanju nema kraja dok god im ne strpaš u usta malo masniji zalogaj.
Neka mi ko kaže kojega komedijaša, kojega šarlatana više voli da gleda nego te smešne govornike koji se trude da u svojim propovedima podražavaju, smešno ali vrlo zabavno, pravilima koja su retori postavili za veštinu govorništva? Bože moj, kako samo mlataraju rukama, kako spretno menjaju glas, kako ćurliču, kako se razbacuju, kako navlače na lice najraznovrsnije izraze i kako se samo dernjaju! I taj se recept za govorništvo prenosi po manastirima kao tajna sa brata na brata. Iako meni, kao ženi, nije dopušteno da to znam, ipak ću izneti što sam zapazila.
Na prvo mesto dolazi invokacija koju su pozajmili od pesnika. Ako hoće da govore, recimo, o ljubavi, uzimaju uvod čak iz Egipta, s reke Nila; ako hoće da pričaju o tajni krsta, srećno počinju sa vavilonskim zmajem Belom; ako žele da raspravljaju o postovima, počinju sa dvanaest znakova Zodijaka, a na početku govora o veri naširoko vezu o kvadraturi kruga. Svojim sam ušima čula jednog izvrsnog luđaka, htedoh reći mudraca, koji je u jednoj vrlo značajnoj besedi želeo da objasni tajnu sv. Trojice: da bi pokazao, s jedne strane, svoju nesvakidašnju učenost i da bi, s druge strane, zadovoljio teološke uši, izabrao je sasvim nov put i krenuo od glasova, slogova i vrsta reči, pa onda prešao na slaganje podmeta s prirokom i imenice s pridevom. Već su se svi čudili i mnogi mrmljali u sebi poznate Horacijeve reči: »Kuda smeraju te besmislice?« Najzad je tako izveo stvar da je elementima gramatike izrazio simbol sv. Trojice, i to tako vešto da se tu ne bi snašao nijedan matematičar sa svojim figurama u pesku. Nad tom propovedi je veliki teolog proveo osam meseci u znoju lica svoga, pa je danas slep kao krtica, jer mu je sva oštrina vida prešla u oštrinu duha. Nekaje se što je slep i smatra čovek da je jeftino kupio slavno ime.
Slušala sam i jednog drugog osamdesetogodišnjaka, takva teologa da misliš da je Skot oživeo u njemu. On se latio zadatka da objasni tajnu imena Isus (Jezus). I zbilja je čudnom oštroumnošću dokazao da u samim slovima leži sve što se može reći o Spasitelju. Reč ima samo tri padeža, što je jasan znak sv. Trojice, međutim, neiskazana je tajna u tome što se prvi padež Jezus svršava na s, četvrti Jezum na m, a treći Jezu na u. Ta tri slova pokazuju da je Isus summus, medius, ultimus (početak, sredina i kraj) Još je dublju tajnu otkrio govornik matematičkim putem. Podelio je ime Jezus na dve polovine, tako da presek prolazi kroz sredinu i daje slovo s. Zatim je objasnio da se to slovo hebrejski piše w i izgovara šyn, a syn na škotskom jeziku, ako se ne varam, znači greh: čime je taj mudrac dokazao da Spasitelj iskupljuje grehe sveta!
Svi su zinuli od zaprepašćenja nad tim, čudnovatim uvodom, naročito teolozi; malo je trebalo da se okamene kao nekada Nioba. Čak se i meni desilo skoro isto što i onom Prijapu od smokvina drveta kad je, na svoju veliku nesreću, posmatrao noćne čarolije Kanidije i Sagane. I s pravom. Jer kad je sličnu insinuaciju izmislio Demosten u Grka i Kikeron u Rimljana? U njih se smatralo da je pogrešan uvod koji nije u vezi s predmetom. Čak se i svinjari drže toga pravila, jer ih je tako naučila Priroda. Ali naši mudri monasi smatraju da će njihova preambula, kako nazivaju uvod, biti tek onda izvrsno retorsko delo ako s ostalom materijom ne bude imala ničeg zajedničkog, tako da slušalac začuđeno mrmlja u sebi: kuda li ovaj srlja?
Na trećem mestu, kao u naraciji, tumače ponešto iz jevanđelja, ali površno i uzgred, mada bi im to morao biti glavni zadatak. U četvrtom delu već menjaju ulogu i pokreću neko teološko pitanje koje većinom nema ni repa niglave; jer i to, po njihovu mišljenju, spada u umetnost. Tada uzimaju svečani izraz i pune uši slušaocima veličanstvenim nazivima kojima krste svoje učitelje: oni su svečana, oštroumni, najoštroumniji, serafimski, sveti, neprikosnoveni; pri tom istresaju pred neuk narod mnoštvo silogizama, premisa, konkluzija, korolarija, vrlo ledenih supozicija i ostalih skolastičkih lakrdija.
Preostaje još peti čin u kome se treba pokazati kao izvanredan majstor. Ovde ti oni izvlače na svetlost dana, na primer, iz Speculum historiale ili Gesta Romanorum kakvu glupu i neduhovitu priču, pa je tumače alegorično, tropologično i anagogično. I na taj način upotpunjuju svoju avetinjsku Himeru, kakvu čak ni sam Horatije nije mogao postići kad je pisao: Ljudskoj glavi itd.
Čuli su, ne znam od koga, da početak govora mora biti tih i bez najmanjeg šuma. Zato u početku govore tako tiho da ne čuju ni sopstveni glas, kao da ima nekog smisla pričati nešto što niko ne razume! Oni su naučili pravilo da ovde-onde valja upotrebiti uzvik radi stvaranja raspoloženja; stoga u početku govore uzdržano, pa im glas odjednom pređe u divlji vrisak, čak i tamo gde nema nikakve potrebe. Zaista bi trebalo dati čemerike takvu šašavku koji viče samo da bi vikao. Kako su čuli da govor biva sve vatreniji u toku izlaganja, početke,pojedinih odeljaka govore kako-tako mirno, ali uskoro snažno podižu glas i, najzad, završavaju tako da ti se čini kao da su izgubili dah, čak i kad govore o najledenijoj stvari. Kad izguraju do kraja, misliš da su izgubili dah. I kako su, najzad, naučili da je smeh retoričko sredstvo, trude se i sami da svoje govore začine šalama. O, draga Afrodite, kakve li šale! Tako su duhovite i tako umesne da bi rekao čovek kao da magarac svira u citru! Ponekad i oni ujedu, ali više golicaju nego što ranjavaju. I nikad više ne lisice nego kad se trude da svojim govorima prividno daju najveću slobodu. Ukratko, čitav njihov rad je takavda bih se zaklela da su u vašarskih lakrdijala išli u školu, ali im nisu ni prineti. Inače tako liče jedni na druge da niko i ne sumnja da su ili ovi od onih ili oni od ovih naučili svoju govorničku veštinu.
Ali, zahvaljujući najviše mojoj dobroti, oni nalaze slušalaca i svi misle da slušaju prave Demostene i Kikerone. U tu vrstu slušalaca spadaju, pre svega, trgovci i žene. Govornici se trude da zadovolje njihove uši. Trgovci im, ako im budu dobro laskali, daju obično manji deo svoga rđavo stečenog imetka, a žene su im, sem iz drugih razloga, naklonjene naročito stoga što su navikle da pred njih izlivaju nevolje i jade bračnoga života. Mislim da uviđate koliko mi duguje ta vrsta ljudi kad svojim kojekakvim obredima, smešnim izmotavanjem i drekom kinji svet, a sebe stavlja u red Pavla i Antonija.

55 Zaista sam vesela što ostavljam te nezahvalne komedijaše, koji isto tako vešto prikrivaju moju dobrotu kao što se pretvaraju da su pobožni. Poodavno želim da govorim o svojim vernim poštovaocima kraljevima i knezovima i to otvoreno i slobodno, kao što i dolikuje slobodnim duhovima. Kad bi oni imali samo pola uncije soli u glavi, da li bi bilo što žalosnije i što više treba izbegavati od njihova života? Nikome ne bi padalo na pamet da plaća krunu krivokletstvom ili oceubistvom kad bi dobro razmislio kakav ogroman teret mora nositi na leđima čovek koji hoće uistinu da vlada. Onaj koji upravlja državom mora voditi javne a ,ne lične poslove, ne sme misliti ni na šta drugo do na opštu korist; ne sme se ni za dlaku udaljiti od zakona koje sam donosi i izvršava; mora da bdi nad poštenjem svojih činovnika i vlasti; uvek mora misliti da je izložen očima svih i da može svojim čistim životom, kao blagotvorna zvezda, korisno uticati na ljudske poslove ili pak, kao zlokobna kometa, donositi najveću nesreću. Poroci običnih ljudi kao da se ne osećaju takojako i njihove posledice ne dospevaju daleko; ali vladar stoji na takvu mestu da se njegov primer kao smrtonosna kuga prostire daleko po svetu, ako samo malo skrene s poštenog puta. Sem toga, njegov položaj povlači za sobom velika iskušenja koja ga odvode s pravog puta, na primer: zabave, sloboda, laskanje, raskoš, te se mora više truditi i marljivije bdeti nad sobom da se ne zaboravi i ne malakše u dužnosti. A da ne govorim o zaverama, mržnji, ostalim opasnostima ili strahu; najzad, nad glavom mu stoji onaj pravi kralj koji će ubrzo zatražiti od njega računa za svaki, pa čak i za najmanji prestup, i to utoliko strože ukoliko je imao veću vlast. Ako bi, kažem, vladar razmišljao o tim i o mnogim sličnim stvarima (a razmišljao bi ako bi bio pametan), ne bi, po mom mišljenju, imao mirnog sna, a zalogaj bi mu zapinjao u grlu. Ali ja im pomažem da sve te brige ostave bogovima, pa da se odaju bezbrižnom životu i slušaju samo one ljude koji prijatnim glasom umeju da im razvesele uši, kako nečim ne bi poremetili duševni mir. Veruju da valjano ispunjavaju sve vladarske dužnosti ako su neprestano u lovu, ako neguju lepe konje, ako cara radi prodaju zvanja i položaje, ako svakodnevno izmišljaju nove načine pomoću kojih bi iskamčili imetak od svojih podanika i preneli ga u svoju blagajnu; i to, razume se, vešto, pod dobrim izgovorima, da bi se ipak pokazao neki vid pravičnosti, pa ma kako to bilo nepravično. Svome poslovanju uvek dodaju laskanje, kako bi ma na koji način privezali dušu naroda uza se.
Zamislite čoveka na prestolu (a ima takvih) koji ne poznaje zakon, koji je skoro neprijatelj opštih interesa, kome je mnogo stalo do svoje lične koristi, koji je odan strastima i zabavama, koji mrzi znanje, koji prezire istinu i slobodu, koji na sve misli više nego na blagostanje države i sve meri po svojoj požudnosti i sebičnosti! Obesite mu, zatim, zlatnu ogrlicu koja označava čvrsto jedinstvo svih vrlina, metnite mu na glavu krunu ukrašenu dragim kamenjem, koja bi ga opominjala da se mora među svima drugima odlikovati junačkim vrlinama! Sem toga, dajte mu u ruke žezlo, znak pravičnosti i sasvim neiskvarena srca! Ogrnite mu, najzad, purpurni plašt, znak izvanredne odanosti državi! Ako bi sad vladar uporedio te znake dostojanstva sa svojim životom, uverena sam da bi se postideo što ih nosi i plašio bi se da se ne pronađe kakav podrugljivac koji bi sve to pozorišno odelo izvrgao smehu i šali.

56 A šta sada da kažem o dvoranima? Od većine njih zaista nije ništa puzavije, ropskije, dosadnije i podlije, a ipak hoće svuda da igraju glavnu ulogu. Samo su u jednom vrlo skromni: zadovoljavaju se da na sebi nose zlato, drago kamenje, purpur i razna druga znamenja vrline i mudrosti, a brigu za sticanje vrline i mudrosti vole da ostavljaju drugima. Svu svoju sreću vide u tome što kralja mogu da zovu gospodarem, što su naučili da pozdravljaju s tri reči, što umeju svuda da utrpaju zvanične titule: vaša preuzvišenosti, vaše visočanstvo, vaše veličanstvo; što znaju da doteruju svoje lice prema potrebi i da se ljubazno ulaguju. Jer to je umetnost koja zaista dolikuje plemiću i dvoraninu!
Ali ako dublje zaviriš u njihov život, naći ćeš u njih prave Feačane, Penelopejine prosce — vi znate šta Homer dalje govori, a muza Eho će vam to reći bolje nego ja. Takav ti dvoranin čmava do podne, a onda mu plaćeni sveštetnik, koji dreždi kraj postelje, na brzinu očita misu, gotovo dok on još leži; zatim doručkuje; tek što završi doručak, dolazi ručak; posle ručka kocke, šah, lakrdijaši, budale, kurtizane, neslane šale i dosetke; u međuvremenu se popije štošta jedanput ili dvaput radi osveženja; potom dolazi večera, a posle nje, bogme, provode noć u piću. I tako im bez ikakve dosade u životu protiču časovi, dani, meseci, godine, stoleća. I sama ponekad iziđem do grla sita, kad samo gledam te ljude; tu svaka nimfa smatra da je bliže bogovima ako za sobom vuče što duži skut, tu velikaš istiskuje laktom velikaša da bi bio bliži Jupiteru, tu je svaki sobom utoliko zadovoljniji ukoliko teži lanac nosi oko vrata, da bi pokazao i telesnu snagu, a ne samo bogatstvo!

57 S običajima vladara već odavno se revnosno takmiče crkveni poglavari, kardinali i biskupi, pa se čak može reć da su ih i nadmašili. Kad bi koji od njih samo malo razmislio šta drugo znači njegova kao sneg bela lanena košulja ako ne čist i nevin život; šta mitra s dva vrha koju spaja jedna veza ako ne podjednako temeljno poznavanje Novoga i Staroga zaveta; šta rukavice koje mu pokrivaju ruke ako ne čisto i od svakog dodira sa svetom oslobođeno vršenje svetih tajni; šta pastirski štap ako ne najveću brigu o poverenom stadu; šta prelatski krst ako ne pobedu nad svim strastima; kad bi naši crkveni velikani razmislili o tome i mnogim drugim stvarima te vrste, zar njihov život ne bi bio žalostan i pun nemira? Oni, pak, rade sasvim dobro što žive udobno, a brigu o ovcama ostavljaju ili Hristu ili, kako ih oni zovu, fratrima i vikarima. Ne misle čak ni na svoje zvanje i zaboravljaju da reč episkopos znači rad, brigu, staranje. Ali je se sećaju vrlo dobro kad su u pitanju pare.

58 Isto tako bi i kardinali morali misliti da su naslednici apostola i da se od njih očekuje isto ono što su radili apostoli; da nisu gospodari nego čuvari duhovnih dobara o kojima će morati kasnije da polažu najtačniji račun. Pa kad bi svaki malo promozgao o svom ornatu, rekao bi u sebi: Šta znači snežna belina naših košulja? Zar ne najveću i najpotpuniju čistotu života? Šta znači ova purpurna mantija? Zar ne kazuje najvatreniju ljubav prema bogu? Šta znači ovaj ogrtač koji je tako širok i prostran da može da zaogrne i celu mazgu presvetloga i koji bi biodovoljan da primi kardinala zajedno s kamilom? Zar on ne označava neograničenu ljubav prema bližnjemu, koja popravlja i hrabri, kara i opominje, koja uklanja prepirke među narodima, koja se protivi rđavim vladarima i koja rado daje ne samo imanje već i krv za hrišćansku crkvu? Jer čemu služe imanja onih koji su na zemlji zastupnici siromašnih apostola? Kad bi, kažem, oni o tome porazmislili, ne bi ni poželeli takav položaj i rado bi ga napustili ili bi provodili život ispunjen rado i brigama, kao što su živeli i stari apostoli.

59 A kada bi vrhovni poglavari crkve, koji su Hristovi namesnici, težili da se ugledaju na njegov život, da podnose njegovo siromaštvo i muku, da proučavaju njegovu nauku, da nose njegov krst, da preziru sve što je svetovno, i kad bi razmislili o samom imenu papa — ko bi na svetu bio nesrećniji od njih? Ko bi kupovao taj položaj svim svojim imanjem, a ko bi pokušao da ga sačuva mačem, otrovom i svakojakim, nasiljem? Oni bi izgubili nebrojena dobra kad bi im jednog dana došla pamet u glavu! Pamet, rekoh? Samo zrnce one soli koju spominje Hrist! Otišla bi u nepovrat tolika bogatstva, počasti, vlast, pobede, deljenje mnogih službi i zvanja, toliki porezi i prihodi od oproštaja grahova kojima trguju, toliko konja, mazgi, pratilaca, toliko uživanja! Pogledajte kakav sam vašar, kakvu žetvu, kakvo more blaga iznela pred vas u malo reči! Mesto toga bi valjalo uvesti bdenje, postove, suze, molitve, propovedi, razmišljanja, uzdahe i hiljadu muka te vrste. Ne smemo pri tom zaboraviti šta bi se desilo s toliko pisara, prepisivača, beležnika, advokata, nadzornika, sekretara, mazgara, konjušara, bankara, podvodača (umalo nisam lanula nešto još škakljivije, ali se bojim da ne uvredim vaše uši); ukratko, ogromno mnoštvo ljudi koje predstavlja teret (oh, pogrešila sam, mislila sam reći koje predstavlja čast) za rimsku prestonicu bilo bi prisiljeno da gladuje! Alibi bilo nečovečno, gadno i još više za preziranje obesiti torbu o rame i tutnuti u ruke pastirski štap najvišim crkvenim poglavarima i pravoj svetlosti ovoga sveta! I tako vam oni ostavljaju sve što iziskuje truda sv. Petru i Pavlu, jer oni imaju dovoljno vremena; za sebe, pak, zadržavaju samo ono što donosi sjaj i uživanje.
I tako se dešava, uz moju pomoć, da nema ljudi na zemlji koji žive u većem mekuštvu i s manje briga nego pape; oni misle da dovoljno rade za Hrista ako svoju biskupsku ulogu izvode s mističnim i skoro teatralnim postupcima, s pobožnim obredima, s nazivima: vaše blaženstvo, vaša preuzvišenosti i vaša svetlosti, s blagoslovima i s prokletstvom. Činiti čuda je zastarela stvar, preostala iz navike i sasvim nesavremena; proučavanje naroda zamara; tumačenje Svetog pisma spada u školske stvari; molitve su gubljenje vremena; prolivanje suza je stvar bednika i žena; biti siromašan znači poniženje; biti pobeđen je sramno i nedostojno njega koji čak i najmoćnije kraljeve nagoni da mu ljube svete noge; umreti, najzad, neprijatna je stvar; sramota je biti raspet na krstu!
Njima preostaju kao oružje samo one »blage besede«, koje spominje sv. Pavle i s njima su oni zaista darežljivi: tu vam je tušta i tma zabrana, svrgavanja s položaja, pretnji prokletstvom, anatema, slika za zastrašivanje! Tu je i ona strašna strela kojom se na njihov mig bacaju duše smrtnika u najdublji pakao! Nju sveti oci ,u Hristu i zamenici Hristovi ne okreću ni protiv koga tako oštro kao protiv onih koji se na podsticaj đavola trude da umanje i da grickaju Petrovo nasledstvo. Iako njegov glas u Jevanđelju govori: »Eto, mi smo ostavili sve i za tobom idemo«, ipak oni nazivaju njegovom dedovinom njive, gradove, poreze, carine, vlast. I dok se za njih bore ognjem i mačem u žarkoj ljubavi prema Hristu, prolevajući potoke hrišćanske krvi, misle da na apostolski način brane crkvu, nevestu Hristovu, ako uništavaju one koje nazivaju neprijateljima: kao da crkva ima opasnijih neprijatelja od tih bezbožnih papa koji ćutke dopuštaju da svet zaboravlja Hrista, koji ga okivaju zakonima gramzljivosti, koji izopačavaju njegovu nauku nekim prisilnim tumačenjem i koji ga ubijaju sramnim načinom života!
I kako je hrišćanska crkva stvorena krvlju, krvlju se učvrstila, krvlju se uvećala, njeni poglavari upravljaju i danas s mačem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne može da brani na svoj način. Rat je tako svirepa stvar da više priliči divljim zverima nego ljudima, takvo bezumlje da pesnici zamišljaju da dolazi od furija, takva kuga da za sobom povlači opštu pokvarenost običaja, takva nepravda da ga mogu voditi samo najgori razbojnici i tako bezbožna stvar da nema ničeg zajedničkog s Hristom i njegovim učenjem; pa ipak, pape gube iz vida ,sve to i posvećuju se samo ratu! Među njima vidiš čak one onemoćale starce koji se ponašaju kao vatreni mladići, koji nemaju nikakva obzira prema novcu, koje ne zamaraju nikakvi napori, koji se ne plaše da izvrću zakone, veru, mir i da izopačavaju sve ljudske odnose! Pri tom imaju uza se i učenih laskavaca koji to očigledno bezumlje nazivaju vatrenošću, pobožnošću, hrabrošću i nalaze načina da dokažu da isukati mač i zabosti ga u srce svoga brata nikako ne znači pogaziti onu najvišu ljubav koju, prema Hristovu učenju, duguje svaki hrišćanin svome bližnjemu.

60 Zaista mi ni dan-danji nije jasno da li su pape dale primer za te stvari ili su ga od njih uzeli neki nemački biskupi, koji bez dvoumljenja zanemaruju službu božju, blagoslov i druge obrede te vrste i otvoreno igraju ulogu satrapa, tako da skoro smatraju za kukavičluk i čin nedostojan biskupa ako predadu bogu svoju hrabru dušu drugde a ne u boju. A niže sveštenstvo, smatrajući da je greh da u pobožnosti zaostaje za svojim prelatima, izvrsno se bije za pravo na desetak kao odistinski vojnici mačevima, kopljima, praćkama i svakojakim drugim oružjem. Kako su im bistre oči kad mogu da iščeprkaju neko mesto iz starih pisaca, pa da njime uteruju narodu strah u kosti i dokazuju mu da im duguje mnogo više nego deseti deo prihoda! Međutim, ne pada im ni na pamet da na mnogim mestima pročitaju u tim spisima da i oni treba da vrše svoju dužnost prema narodu. Ni tonzura ih čak ne opominje da sveštenik mora da bude oslobođen svih želja ovoga sveta i da mora misliti samo o nebeskim stvarima. Oni, naprotiv, kao ljudi predani uživanju, misle da svoju dužnost valjano vrše ako izmrmljaju nekako one svoje molitvice. Ja se, Herkula mi, divim tome bogu koji ih čuje i razume, kad ni sami ne čuju i ne razumeju buku koju stvaraju!
Jednu stvar imaju sveštenici zajedničku sa svetovnim ljudima: svi se tresu nad prihodom i novcem i svi dobro poznaju uslove pod kojima se stiču. Ako je u pitanju kakav teret, oni ga mudro prebacuju na tuđu grbaču i predaju drugima iz ruke u ruku kao loptu. I kao što svetovni vladari pojedine delove državne uprave predaju ministrima, a ministri opet nižim činovnicima, tako i sveštenici iz čiste skromnosti ostavljaju narodu svu brigu o pobožnosti; narod je prebacuje na one koje nazivamo crkvenim ljudima, kao da sam sa crkvom nema nikakva posla i kao da je zavet krštenja bio prazna ceremonija. Sveštenici, opet, koji sebe nazivaju sekularnima (kao da su se posvetili svetu, a ne Hristu), svaljuju svoje breme na redovnike, redovnici na monahe, blaži monasi na strože, svi zajedno na mendikante, mendikanti na kartuzijance u kojih jedino leži skriveno zakopana pobožnost i koji se tako sklanjaju od sveta da se jedva mogu videti. Isto tako pape, koji su neumorni u skupljanju para, prebacuju sve teže apostolske poslove na biskupe, biskupi na župnike, župnici na vikare, vikari na fratre prosjake, a ovi ih, najzad, svaljuju na one što se razumeju u striženju ovaca.
Ali moj cilj nije da pretresam život prelata i sveštenika da ne bi kome izgledalo da sastavljam satiru mesto da pevam pohvalu, i da ne bi ko mislio da ismejavam dobre vladare, a hvalim rđave. Ne, time što sam uzgred dotakla i to — hoću samo da pokažem da nema čoveka koji bi mogao živeti prijatno ako nije posvećen u moje tajne i ako ne uživa moju milost.