Poslednja despotica smederevska/2

Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
DRUGI POJAV

DRUGI POJAV
(Soba u dvoru Jeleninom.)
JELENA i JAKŠIĆ (dođu.)

JELENA:
Narod, veliš, viče protiv mene?
A ima li uzroka vikati
Ta stoćudna, lakoverna avet?
Šta im skrivih da na mene sada
Oštri jezik klevete pružaju? —
U svoj zemlji vlada mir i zakon:
Trgovina cveta pod okriljem
Pravičnosti moje; ratar mirno
Obrađuje plodovita polja; —
Pa kakav je to namet na njima,
Da s’ podižu na svoga vladara?
Nek obrate pogled zatupljeni
Na susedne zemlje negdašnjega
Srbskog carstva, pa nek ugledaju
Kako tamo pod gvozdenim bičem
Gospodara turskog narod stenje! —
Ne, Jakšiću, to su tek aveti
Izmišljene od naših dušmana,
Da zastraše mene i otuđe
Od naroda; da no mutnoj vodi
Sigurnije posle sami love.
JAKŠIĆ:
Ti me znadeš, gospođo kneginjo!
Reči moje vavek su na tvoje
I na dobro otaštva smerale;
Ova usta još laž ne kazaše, —
Pre bi jezik za navek umuko. —
Što ti rekoh, jeste osnovano;
S više strana glasi mi dođoše,
Da se neko podmuklo gunđanje
Po narodu čuje, — kano more
Kad talase pomamne podiže,
Ma da bura još na pragu nije. —
Raznosi se od uva do uva
Da u dvoru tvome despotskome
Raskošnost je grdna ovladala,
Kakve jošte do danas ne beše, —
Ni za vreme mladoga Uroša.
Zna se i to, da mladi knezovi
U neslogi među sobom žive,
Da na tebe svaki čas se dižu,
Da su gordi, nikoga neštuju;
Taki glasi rado se slušaju,
Svaki svoje još tome dodaje, —
A narod je, — znaš ga, — lakoveran.
No iz tog se zlo izrodit’ može,
Zlo veliko! —
Pobrini se, svijetla gospođo,
Nek s’ izmire mladi gospodari;
Sramota je, evo i sam velim,
Da se braća tako zavađaju.
JELENA:
Znam te dobro stara vojevodo,
Da t’ iz srca take reči idu. —
Ali ko će umiriti krvcu
Uzavrelu u mojih sinova?
Prebi s’ dalo more, uzrujano
U najvećem besu, zauzdati,
Neg’ njihove strasti, uzplamtele.
Buktajući plamen u grudima
Njinim mladim neka tajna ruka
Podstaknjuje, koju jošte ne znam;
Na mene ih neko nagovara,
Zaleva ih otrovom omraze
Protiv svoje rođene matere;
Već me ne slušaju, — mater svoju!
Oh, Jakšiću, to mi srce kida;
To je rana grdna, a leka joj
Ne znam ni od kuda.
JAKŠIĆ:
Rekao bih, na kog sumnjam, gospo;
Al’ se bojim, slava tog imena
Tolika je pod okriljem tvoga
Bezazlenog srca već narasla ,
Da mi reči, ma kako iskrene,
Na tvojoj će veri prelomit’ se
Kano strele na oklopu tvrdom.
JELENA:
Zar je zavist kleta već i tebe
Okužila i staru ti pamet
Učinila niskim slugom svojim?
Ne, Jakšiću, grešiš prot’ junaku,
Koji svagda dosad gotov beše
Za vladara i otaštvo svoje
Smrtonosnom gvožđu izložig’ se.
Ja ti jamčim za vernost njegovu. —
Pre bi mesec svetlost izgubio,
Pre bi zvezde put svoj promenile
I u svodu bezkrajnoga sveta
Zalutale, te tečajem svojim
Neprirodnim sav svet uzdrmale,
Neg’ što bi me izdo Abogović!
JAKŠIĆ:
Nikada me zavist ne zavede,
Da učinim, što bi pamet stroga
Osudila posle. —
Al’ sigurnosg tvoja i države
Nalaže mi, da te opomenem;
Ja učinih svoje; — oprosti mi,
Što nemilom opomenom ovom
Povredih ti nježnost osećanja; —
Prijateljstvo na to me navede!
(Ode.)
JELENA (sama):
Svetitelju sjajni srca moga,
Sunce jarko na vedrome nebu
Osećanja mojih, — sliko mila
Iz cvetnavog raja snova mojih, —
Ljubavniče dragi i jedini —
Kako na te od svud navaljuje,
Zloba, pakost i nenavist kleta,
Da t’ okalja blatom verolomstva,
Da t’ izgoni iz grudi ti vernih! —
Pak opeta — ovo sumnjičenje
I od samog mudroga Jakšića?! —
Pak ako me izda, izneveri? —
Idi crna misli — natrag idi
U pakao, od kuda te posla
Mrski pobra crna zlokovarstva,
Da raskineš svezu ljubavničku,
Tek da Bogu svemoćnom prkosi. —
Ne kaže l’ mu svaki pogled oka
Onog muškog, vedrog, ljubav žarku?
Ta zvuk svaki sa bajnih usana,
Kad zadrkće u raskoši sladkoj,
Pesma mu je o ljubavi čistoj,
I bezkrajnoj! — Ne nije moguće...
Ta onda bi božastvo grešilo,
Što ga tako raskošno okiti
Muškom snagom, junačkom lepotom,
Tek da mori pritvornošću svojom
Osetljivo srce žensko!...
ŠIŠMAN (dođe lagano):
Oprosti mi, svijetla gospođo. —
JELENA:
Ti s’, Šišmane? — Lice ti je mračno;
Imaš kakvu zlu novinu za me? —
Kaži samo, — zlu sam veće vična;
Dobra vidim tek u nadu svome.
ŠIŠMAN:
Zla je, gospo, na svetu suviše,
Da bih mogo donet’ dobra glasa. —
Al’ na čelu sumornost ti vidim...
Da manemo za danas, gospođo.
JELENA:
Kazuj vamo; ja ću te slušati.
ŠIŠMAN:
Smem li reći, a da ne navučem
Gnjev visoke vladateljke na se?
Zli glasnici nikome ne gode...
Al’ ću kazat’; to vernost nalaže,
Što negujem u grudima ovim
Spram tebe, gospođo. —
Uđoh u trag crnome neverstvu,
Koje smera, da t’ s prestola skine.
JELENA:
Ha, neverstvo... već opet neverstvo
Zar ko skiptar, krunu zlatnu nosi,
Nikad ne mož’ čuti druga glasa,
No sve samo o podlom neverstvu?
Zar je presto venčan sa čemerom,
Kad ga tako uzastopce prati? —
Izkaži ga, zloslutni glasniče,
Izkaži mu ime, prokletniku!...
No, šta ćutiš? — Ili ti je riječ
Na jeziku od stra’ zamrznula?
Kukavico! — znaš li nevernika?
ŠIŠMAN:
Znam ga, gospo.
JELENA:
Pa kada ga znadeš,
Eto zgode, da vernost dokažeš;
Ubi njega!
Šišman:
Zar Abogovića?
JELENA:
Abogovića?...
ŠIŠMAN:
Njega, gospo; hoću l’ na posao?
JELENA:
Šta ti veliš ? — Zar on izdaica?
ŠIŠMAN:
Ne, kneginjo, nije Abogović.
On kriv nije što ga narod hoće
Da izviče za Despota srbskog;
Za tim nije nikada hodio!
Šta će njemu toliko gospodstvo?
Al’ narod mu za srce prirasto;
Što on hoće, to će Abogović
Ispuniti, samo da tek želji
Narodnoj ugove.
JELENA:
Dosta, dosta, crni glasonošo;
Pamet mi se čisto zavrnula
Al’ verovat’ ne mogu nikako;
Ona usta zar da lagat’ mogu,
Onaj pogled zar da je pritvorstvo?
Klevetniče, to nije moguće! —
ŠIŠMAN:
Ta priroda lepšeg stvoriti ga
Nije mogla! Bistar um mu dade,
Stas ponosit, lice plemenito,
Oko ljubko, a pogled umiljat;
Kad s' nasmeši, misliš zora puca; —
Kad zasevne muškom odvažnošću
I Sultan bi pred njim ponikao...
Raskošno mu nebo okitilo
Milinama ceo stvor spoljašnji;
Ko da ga je na to odredilo
Da lepotom svojom svet očara!...
Ali srce, duša?... Sam je pako! —
Srce znade samo jednu želju:
Presto srbski... sve drugo prezire;
Ni slast tvoje ljubavi bezmerne
Nije kadra tu mu ugušiti, —
Duša mu je zrcalo đavola,
Kad podmukli plamen nehotice
Iz ponora crnog na svet jurne
I preleti preko glatkog lica...
JELENA:
Stoj, Šišmane, ne diraj u Boga!
Gde će lagat’ ono vedro oko,
Što pogledom blaženstvo prosiplje
Gde će izdat’ ono srce vrelo,
Koje skriva more od ljubavi
U ponoru svome, da talasi,
Osećajem burnim uzrujani,
Čak obraz mu beli zapljuskuju?
Gde će anđo izdat’ Boga svoga,
Kom po vazdan samo pesmu poji?
Gde će zraka izvor bića svoga, —
Sunce jarko, — izneverit’ podlo,
Kad bez sunca pomrčinom biva
I u noći bezkrajnoj umire? ——
Ja sam ljubav, ja sam mu blaženstvo,
Ja sam Bog mu, ja sunašce jarko! —
A on meni? On je meni više
Nego ljubav i nego blaženstvo;
Život mi je, biće, raj i — pako!
ŠIŠMAN:
Oh, odbi ga, — odbi ga, gospođo;
Ja to velim, — verni Šišman veli! —
Ili sumnjaš o mojoj vernosti?
Ta srce se tvrdo zaplakalo,
Videći te. gde sama ulećeš
U okove, šgo ti pritvorica
Smešeći se, o ljubavi zboreć’,
Bezazlenoj na ruke navlači...
Odbi guju, odbi tog đavola,
Da t’ za sobom ne surva u pako!
Skoro ćeš se o mojima rečma
Uveriti.
JELENA:
Zahtevaš od mene
Da s’ odrečem Boga i života!
Dva puta bih onda uginula:
Na ovom bih života s’ lišila,
A na onom svetu raj nebeski
Izgubila, što sam Boga svoga
Odrekla se, zaboravila ga.
ŠIŠMAN:
„Videste li kneginju gospodo?"
— Reče danas svojim pristašama,
Smešeći se podlo i lukavo; —
„Do koji dan čudo će je snaći,
Dok joj dođe momak sa svatovi
Nakićeni mačem i topuzom."
Božić na to gro’tom se nasmeja...
Iza stuba prikriven sam čuo.
JELENA:
Ćut’, kletniče!... Tako zbori dakle?..
ŠIŠMAN:
Za prestolom Abogović gramzi,
To je celj mu, ti mu nikad nisi. —
Ja i Jakšić s više prijatelja
Primetismo odavna njegovo
Ulizanje kod prostoga sveta,
Gde laskavim zborom, poverljivim
Ponašanjem pridobiti teži
Lakoverni narod; ko mu s’ javi
Sa smešenjem toga odpozdravlja;
Vidoh njega sa masnim mesarom,
Gde ga pitka: „kako je, prijane?
Šta ti žena, deca, snahe rade?“
A kad prođe ulicom, tad trči
Vasceli svet na prozore svoje;
Žene deci prstom ga kazuju
Govoreći: „To je Abogović.
A on im se umiljato klanja. —
Tako čini samo pritvorica,
Koji od svud koristi se nada!
JELENA:
Oh, đavole sama sušta mržnja
S jezika ti glatkog svaljiva se.
ŠIŠMAN:
Nek je mržnja; al’ ako mi reči —
Boga molim, da tako ne bude —
Po vremenu istinom postanu,
Ko će krivdu na sebe primiti,
Što izgubi Stevan Lazarević,
U kom leži cela nada srbska,
Presto babe nezaboravljenog
I pradede svoga knez Lazara?
JELENA:
Ha, mati sam!... Ljubav me zanela,
Pomrčala namet zaboravom...
Strast prokleta preotela grudi,
Uspavala bolju polovinu
Srca moga, te maternja ljubav
Poče bledit’, venut’, nestajati
Izpred bleska strasti ove nove,
Što mi pljeni i zabuni dušu!...
Raj ovamo, okićen slastima
Svih blaženstva, kojima božastvo
Ljudsko srce zasadi, da niču,
Kada na nji vrela zraka strasti
Ljubavničke padne, — dveri svoje
Otvara mi širom; — a otuda
Bleda dužnost ukočenim okom,
Kao avet sa onoga sveta,
Strogo gleda mater zabluđenu... !
Oh, taj pogled savesti pakosne
Izdržati duže već ne mogu...
Neka bude; ja ga se odričam...
Odričem se Boga i života...
Ma prepuklo srce u grudima
I duša mi istrula od bola,
Maternja će ljubav pobediti,
Istisnuti iz srca prokletstvo...
Ja se vraćam evo deci svojoj;
Nek mi budu naknada gubitku...
Od sebe ću njega odagnati,
Begaću od njega, ko što čovek
Izbegava kugu...
Al’ iz srca njega izbrisati,
Gde plamtećim slovma urezano
Ime mu je — ne mogu, ne mogu!..
(Ode.)
ŠIŠMAN (sam):
Već su konci svi u mojoj ruci;
Sad graditi mrežu, pa loviti. —
Ne može ga, veli, zaboravit’; —
I ne treba da ga zaboraviš,
Al’ budalo, mrziti ga moraš;
I on tebe mora omrznuti.
Još će te se mačevima bosti,
Krv prolevat’, gnjaviti i klati!...
Stevana ću i ludog Grgura
Zavadit’ s materom;
Dušu ću im otrovom opoit’,
Mater svoju na smrt da omraze...
Tako sve ću radit’ iz potaje,
Vešto svuda grag svoj zamećući. —
Hrabrost... hrabrost!... Tu ostavljam njima,
Nek se njome budale ponose...
Ja celj svoju ovako ću stići;
Lukavština ne treba hrabrosti!
(Stevan dođe.)
Srećan dan ti, svetli gospodaru.
STEVAN:
A, ti li si, moj dragi Šišmane?
Kamo tebe danas u mom dvoru?
Provedosmo danas baš veselo;
Dosegka je dosetku stizala,
Šala šalu iz sedla dizala,
A prijatni oganj Negotinca
Razgreja nam srce, te podoštri
Jošte većma laka nestašluka,
Da smo posle umorni, ko borci
Kad s’ vraćaju sa mejdana ljuta,
S veselja se razići morali. —
Pa kam’ tebe, da s’ na polju šale
Sa junaci veseli ogledaš?
ŠIŠMAN:
Svetlost će mi tvoja oprostiti;
Al’ me važan poso zadržao.
Dobro, kneže što ne bih kod tebe,
Što ne nalih glavuru sa vinom;
Jer đavo bi maha preoteo,
Da s’ ne desih danas kod kneginje.
STEVAN:
Kakav đavo? Što si tako mračan?
ŠIŠMAN:
Ti s gospodom rujno vino piješ,
A ja s’ ovde zalevam suzama;
Ti s’ veseliš i šalu provodiš,
A ja ovde jadam se i plačem.
STEVAN:
Kakvi jadi na te navališe,
Da t’ se suza u oku zablista,
Koju nikad u tebe ne vidoh?
ŠIŠMAN:
Abogović opet ovde s’ bavi.
STEVAN:
Abogović? — A šta ovde traži? —
A ja mišljah, on se sad odmara
Na lavrovi, koje naša vojska
Zadobi mu u krvavoj muci,
Te s’ on sada ko paun razmeće. —
Al' Šišmane, govori istinu:
Da l’ je doček onaj zaslužio,
Koji mu je siravila kneginja,
Kada se je s boja povratio? —
S takvom vojskom, kakvu on imaše,
To bi isto i ja učinio.
ŠIŠMAN:
I najgora kukavica to bi
Učinila sa takovom vojskom! —
Za pobedu tu on i nehaje...
Do druge je stalo njemu.
STEVAN:
Znaš kakav sam: ne dugovlači mi!
ŠIŠMAN:
„Čuj, kneginjo," veli Abogović,
Moja ljubav tako je bezmerna
Ko svod ovog neiostižnog sveta,
Bezdana je kano sinje more;
Šta je sunce spram ovog plamena?
Usreći me sa ljubavlju svojom!“
STEVAN:
A kneginja? — Zar ga još ne odbi?
ŠIŠMAN:
Da odbije? — O, moj gospodaru;
Strast prokleta već je prevladala,
Srce joj je ognjem uzbuktalo,
Obnesvesla pamet; oko bistro
Zasenila gusta magluština,
Te nit vidi niti sluša koga,
Do laskave reči pritvorice,
Koj se vije oko nje ko guja
I pred njome na koleni puzi,
Dok u svoju mrežu ne ulovi
Bezazlenu kneginju, a posle
Rukom će se za krunu mašiti,
Koju tebi otac tvoj ostavi.
STEVAN:
Zar je veće dotle s njome došlo,
Da je obraz pod noge turila?
Zar joj živci srca smežurana
Jošte nisu bludom iznemogli,
Već još odjek daju kad ih rečca,
Iz laskavih usta izpuštena
Ili pogled pohotljivog oka
Progolica?
ŠIŠMAN:
Kneže, mati ti je!
STEVAN:
Šta, mati je? Ona moja mati? —
Jest vere mi, ona mi je mati!
Pa sada me tek čudo spopada,
Da ta žena, od koje se gnušam,
Ne rodi me luda i nakazna,
S licem žabe, il’ jedka guštera!
Od kuda je iz prokletog krila
Izmiliti ’vaki čovek mogo?
Od kuda je pod tim srcem crnim
Nosit’ mogla oblik stvoritelja?
Šta, mati je? — Nije više mati,
No dušmanka najgora, najljuća,
Što prezala ne bi ni svog sina
Jednim mahom odvojit’ od sveta,
Da strastima svojim tek ugove!
Al’ tako mi Boga i poštenja!
Ni ja ne ću više ludo prezat',
Niti će mi ruka uzdrktati,
Kad je dignem, da to čudovište
Sa prestola srbskoga uklonim!
ŠIŠMAN:
Ja ti opet velim; mati ti je!
STEVAN:
Ne spominji više ime sveto,
Koje ona nikad ne zasluži,
Jer, sunca mi, još ću sebe samog
Prezirati počet’.
ŠIŠMAN:
Ja lud bijah, što ti taj glas kazah;
Bolje da si od drugog čuo;
Jer ovako još mogu se kola,
Sva na mene jadna izkr’ati,
Šta će biti, ako t’ mati dozna,
Da sam ja taj mrski glasonoša,
Što joj tajnu sinu iztelali?
Ti s' mlad jošte, uzavrela t’ krvca,
Ne ćeš znati svoju strast zauzdat’,
Pa još mogu nevolje dopasti,
Iz koje me niko ne izvuče.
Pazi, kneže, da naglošću svojom,
Ne naudiš i sebi i meni.
STEVAN:
Znam šta misliš; ne boj mi se ništa!
Ja ću ćutat’, al’ u tebe s’ uzdam,
Da ćeš verno meni pomagati.
ŠIŠMAN:
Kako ne bi? Poznaješ mi vernost
I odanost, koju t’ zasvedočih
Utoliko ozbiljnih prilika;
A evo ti s’ živim Bogom kunem,
Da te nikad ostaviti ne ću,
Dokle presto, što t’ otac ostavi,
Ne zauzmeš i Despotom srbskim
Nazoveš se! — A ja ću se onda
Sa spokojnim i radosnim srcem
U ništavost svoju povratiti,
Kad ugledam pravdu na prestolu.
STEVAN:
Ne, Šišmane, do mene ćeš prvi
Ti sedeti, dok god te uztraje.
ŠIŠMAN:
Hvala, hvala, svetli gospodaru.
Nerad jaram na se uzimati,
Koji traži zamašnija pleća;
Volem mirno i doma sedeti ,
Nego s’ plećat’ u one poslove,
Što mudriju glavu iziskuju. —
Ali sada idi; gospodaru;
Mogao bi ko na nas naići,
Il’ za ovaj dogovor doznati
Koji danas međ’ sobom imasmo,
Te nameri našoj na put stati
Jošte u začetku! —
U dvoru se daj redko videti, —
Il’ najbolje — ne dolazi amo;
A ja ću ti verno dokazivat’,
Kako stvari u dvoru nam stoje,
STEVAN:
Zbogom, druže; ja ću pazit’ na se!
(Ode.)
ŠIŠMAN (sam):
Pazi samo al’ opazit’ ne ćeš
Uzdu, kojom sam te zauzdao! —
Oboicu vešto sam odbio
Od kneginje, tako s’ ne će moći
Sporazumet’, da ja ne bih prvi
To doznao; jer most čvrsti ja sam,
Preko kog se mora prelazigi.
A ja ću ih znati podsticati,
Da s’ još većma međ’ sobom omraze,
Dok rat krvav međ’ njima ne bukne,
Onda nek se kolju i zatiru,
Dokle snage u njima uztraje;
A kad već im mišca iznemogne —
Ova desna redom će ih smaći! —
(Ode.)
(Jelena i Abogović dođu.)
ABOGOVIĆ:
Pa zašto bi dalje odlagali,
Što se danas može izvršiti?
Tek da srce verno većma mučiš,
Podstičući želje mu umorne
Golicanjem sa laskavim zborom!
JELENA:
Vi ljudi ste čudesna stvorenja!
Kad vam srce, grleć’ se sa strastma
Neobuzdanima, želju začne,
Ne čekate da sazre u vama
I duboko koren da uhvati;
No još dok je u tankoj čauri,
Nedozrela, bleda, i tek mašta
Plamene ljubavi, koja bi se
Po dovoljnom brižnom negovanju
Iz čaure posle izrodila,
Napušćate, da s’ odma progrize
I izmili na zrak nepoznati,
Te ugine u prvom disanju
Neobičnog, plamenoga zraka! —
Mlada ljubav jeste ko izdanak;
Kad ga najpre kiša ne zalije,
No suviše zadobije sunca
Dok još nije ni listat’ počeo —
Uginuće na prepeki sunca.
ABOGOVIĆ:
Oh, kneginjo; ja sam taj izdanak,
Moju ljubav ko što sad nazivaš,
Već toliko puta zalevao
I poijo suzam’ iz očiju,—
Izdanak se veće razgranao,
Te je voćkom cvetnavom postao;
Pazi dobro, da ladnoća tvoja
Ne ošteti cveće, željno sunca,
Pa da cveće, kako ne uvene.
JELENA:
Uvenuće od žestoka sunca;
Bolje nek se još za oblak krije
I da s’ donde nikad ne pokaže,
Dokle cveće plodom ne urodi;
A ledenost, za koju me koriš,
Tek je blaga ko zora u maju,
Kad još sunce na nebu ne sija;
Ništa ne će tebi nauditi,
Jer na štetu nikako ne smera.
ABOGOVIĆ:
Oh, kneginjo, onde daješ nadu,
Gde je željno srce poljubaca;
Onde zraka jadne nade sija,
Gde se žudno sunce očekuje!
Ta nada je, što i zrno peska,
Kad ga baciš u debelo more,
Da popije more plahovito.—
Oh , reci mi, — daj mi odgovora,
Ne bih rad se vraćat’ s praznim srcem.
JELENA:
Kad ti ljubav od srca dolazi,
Zar ne možeš nekoliko dana
Žrtvovati ljubavi plamenoj?
A ti idi, kada molba moja
Nema puta do tvog srca tvrda!
ABOGOVIĆ:
Je li molba? Oh, reci mi samo!
JELENA:
Bar reč samo, ako i ne molba,
Ili želja, ili — šta ti hoćeš, —
Tumači je kako tebi drago.
Viš’, da sam se veće naučila
Pritvaranju; da se u mom dvoru
Duže baviš, bih i bolje znala.
ABOGOVIĆ:
Takim rečma nisam se nadao!
JELENA:
Da l’ ja s’ nadah tvojemu jogunstvu?
ABOGOVIĆ:
Zar raskinut’ želiš svezu onu,
Što mi srce za tebe vezuje?
JELENA:
Kad je slaba, neka se raskine.
ABOGOVIĆ:
Nije slaba, tako mi života!
Ali zašto mučiš me prekorom,
Kad ga nikad jošte ne zaslužih?
JELENA:
Nije prekor samo opomena,
Koju draga ljubavniku daje,
Kad mu srce na neveru smera.
Oh, kam’ sreće, da t’ koreti mogu!
Kam’ te snage u mekanoj duši,
Da t’ ukori za namere hude,
Koje nosiš protiv ljubaznice?
Kamo srca, da t’ mogu nakazat’
Za neverstvo, što činiš kneginji?
Al’ kneginja mora da zanemi,
Ljubaznica kada zapoveda! —
Ha, sklanjaj se ispred oka moga,
Da mi srce verno ne otruješ
Pogledima svojim pritvorničkim —
Il’ ostani, ostani doveka,
Da se sita nagledam te divna —
Da s nagledam toga stasa muška,
Toga oka, ponosa junačka! —
Ili idi, odlazi od mene;
Kneginja ti tvoja zapoveda,
Jer neverstvo u grudima skrivaš!
ABOGOVIĆ:
Šta je ovo? — kakve su to reči?
JELENA:
Ništa, ništa; kušala sam samo,
Da l' su moja usta pritvaranju
Tako vična, kao tvoja što su.
ABOGOVIĆ:
Čuj, kneginjo —
JELENA:
Ja kneginja tvoja?
Ko to veli? — Ljubaznica tvoja,
Što prevarom ti s’ je zadobio,
Otuđio od poroda njena,
I koju ćeš, dok do celji dođeš,
Ko odeću kakvu iznošenu
Odgurnuti s prezrenjem od sebe.
ABOGOVIĆ:
Ti s’ jedina celj života moga!
JELENA:
Dok na presto despotski ne sedneš.
ABOGOVIĆ (prene se):
Presto? — Nikad njega ne zaželih,
Nit’ pomislih na njega, gospođo.
Kako b’ smeo presto zaželiti,
Na kom sedi sjajna mi kneginja?
Oko moje nikad do prestola
Dopiralo nije; kad na njemu
Ti seđaše, kneginja mi beše; —
Pa kada se tek sa njega siđeš,
Ljubaznicom srce te je zvalo. —
Al’ sad vidim duboku provalu,
Što me jadna, mala i neznatna,
Od visoke, sjajne vladateljke,
I ponosne Despotice srbske
Rastavlja i deli! — Ha, ha ——!
Kako sam se i smeo usudit’,
Ja, crv mali, mravak iz prašine,
Da podižem oči prosijačke
Do gordoga čela vladateljke?
Kako se je smeo slepac hudi
Usuditi, da u sunce gleda ? —
Hvala t’, gospo, u dobri čas ti me
Na ništavost moju opomenu! —
Ha, vere mi, ja s’ kajati ne ću:
Al’ ti ćeš se pokajat’, kneginjo!
Ljubaznika više videt’ ne ćeš, —
Ali mene — mene ćeš videti!
(Ode.)
JELENA:
Ode—— ode! — Zbogom srce moje!
Od sada te jad ostavit’ ne će. —
Deco, deco — za vas to učini
Mati vaša! — Odreče se srca,
Boga, i života svoga! — —

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.