Последња деспотица смедеревска/1
| ←Лица | Последња деспотица смедеревска Писац: Лаза Телечки ПРВИ ПОЈАВ |
Други појав→ |
ПРВА РАДЊА
ПРВИ ПОЈАВ
(Двориште у Јеленииом двору у Смедереву.)
БОЖИЋ, ТВРТКОВИЋ, ДРИНОВИЋ долазе.
БОЖИЋ:
Не, свеца ми, дуго трајат’ не ће;
Пре ће с’ ова рука осушити,
Оштар мач ми хрђа обузети,
Него ли ћу и даље гледати
Овај покор пријатеља свога! —
Смучи ми се, помислим ли само:
Оно око, што се је навикло
На бојноме пољу као муња
Просипати ватру, и пред којим
Стрепише душмани, — сад му поглед
На женштини виси; она мишца,
Која с’ никад с’ мача не скидала,
Нит’ у боју икад малаксала,
Но последња још душмана секла, —
Сада баца драгани пољубце
И за срце сваки час се хвата;
Оно тело, оно мушко тело,
Свршен узор ваљана јунака ,
Што за мекшу одећу не знаде
Кром оклона и шлема челична —
Превија се у љубавном бесу
К’о гиздавац око љубазнице!
Мушки понос оставио га је,
Те с’ поводи као дете какво,
Ком брк усне јоште не осени,
За ласкавим оком жене једне!
ТВРТКОВИЋ:
Истина је, — жалост га је гледат'
Бес однео ту проклету жену,
Где учини из јунака таква
Пузећег мајмуна! —
Та куга је Бог да уморила,
Те јој грчка уста онемила,
Да са речма ласкавима више
Не заврће мозак јунацима! —
Од како се на престо попела
Кучницу је од двора зградила
За гиздаве љубавнике своје;
На народ је ударила намет,
Какав јоште нигдар у нас не би,
Те проводи ноћ у пировању,
А дању се лењи по душеци!
ДРИНОВИЋ:
Па како је децу одгојила!
Да устане сад из гроба Ђурђе,
Деда њихов, би се уплашио,
Те би с’ нова у гроб се сложио;
Место да их јунаштву научи
И мудрости, сану им пристојној, —
Гордошћу им напунила главе,
Разњежила и размазила их.
Да се гнуша човек, кад их види,
Како холо главе забацују,
Не штујући ни старо ни младо;
А међ’ собом гледе с’ ко крвници!
ТВРТКОВИЋ:
Народ ћути као нема стена,
Сноси терет, што му наметнуше;
Али мотри, шта с’ у двору ради!
Но тишина та је тек опасна,
Ко запара летња око подне,
Јер из ње се олуја подиже
С тешким градом, муњом, громовима! –
Са свих страна зија пропаст на нас!
Абоговић страсти се предао,
И не хаје више за државу!
Ваља да се сви сложке упнемо,
Те на боље да га окренемо
Мудрим збором и саветом братским!
ДРИНОВИЋ:
Слуша л’ кога ? — Је л’ вредно говорит’,
Кад знаш, речи да т’ у ветар иду?
БОЖИЋ:
Мора слушат’, ил’ тако ми душе!
Не ће више зват’ ме пријатељем.
Моји стари с’ Абоговићима
Од вајкада добро се пазили;
На бојишту један за другога
Готов беше главу изгубити;
Где с’ тицало вере и поштења —
Пре би стену с места покренуо,
Него што би они узмакнули!
А он ево славу прадедова
И поштење ногама погази;
Пријатељство, што нам к’о аманет
Од дедова наших заостало,
Сад презире, жртвује љубави
Јучерашњој, сљедујући слепо
Лакој страсти свог ћудљивог срца!
ТВРТКОВИЋ:
Сасвим га је заплела у мрежу,
Што му згради од ласкавих речи,
Пољубаца кужних и погледа
Милостничких из притворна ока.
Ни ђаво се не би боље ум’о
Претварати, нег’ ова Јелена!
Свакако је рада да одцепи
Њега од нас, и да га омрази
С пријатељма, добро му желећим,
Али ће се у рачуну своме
Преварити љуто, то јој рекох.
(На пољу се чује вика „Живео“.)
ДРИНОВИЋ:
Шта је ово? — Абоговић ено
Враћа нам се са победе славне!
ТВРТКОВИЋ:
Од свуд га је народ обколео;
Са радосним ускликом поздравља
Вођу храброг као спаса свога! —
Ха! како је диван! ко бор витак
Кад уздигне поноситу главу
У зеленој гори, те надмаша
Узоритим стасом и највише,
Најстарије растове у гори —
Тако он се узвисио дичан
Међ’ народом!
ЈЕДАН ВОЈВОДА (дође):
Здраво да сте свијетла господо.
ДРИНОВИЋ:
Здраво к ти; ал’ што с’ тако хитан?
Ил’ долазиш с’ крвавог бојишта,
Где наш храбри витез Абоговић
С нова славну победу задоби? —
ВОЈВОДА:
Управ отуд, врсне војеводе.
БОЖИЋ:
Па де причај нама осталима,
Који среће лепе не имасмо,
Да сперемо хрђу са оружја
У душманској крви.
ВОЈВОДА:
Требао бих
Деспотици прво однет’ гласа,
Како вољно с нашим војсковођом
Крв пролисмо за свога владара,
Трошећ’ живот ко новац ништави; —
Али жељи да уговем вашој,
Прилике ћу да се латим згодне,
Да с’ нахвалим славног војсковође. —
Арбанас је јуначко кољено —
Ви га знате! шта да о том причам
И вођа им јунак је на гласу, —
Та крви је славног Кастријоте;
Но залуд им на гласу јунаштво,
Кад их србска сабља заокупи. —
Три дана се у гори бависмо
Сунца скоро никад не видесмо,
А камо ли трага од душмана;
Морадосмо мачевима пута
Крчит’ себи, докле на чистину
Једног дана сви не изљезесмо —
Али ни ту клетог Арбанаса.
Наша војска боја зажелила,
Па се мршти, што нема на киме
Мач свој оштар ил’ копље убојно
Да затупи; већ почињу неки
Глас пуштати, да их Абоговић
Нерасудно у гору заведе,
Како ће их душман све потрти, —
Кад Арбанас, вичан пољу своме,
Са свих страна силан нагрнуо;
Чини ти се, да из земље ничу; —
Као да је самој земљи црној
Додијала псовка наша грдна,
Те у једу своме превеликом, —
Ко да јој се на један мах смучи, —
Растворила трудно крило своје,
Рађајући свакога тренутка
По тисућу црних Арбанаса.
Сила грдна на нас наваљује —
Застанула крвца у свакога,
Који уста за псовку отвори,
Тај остаде с’ отворени усти
Од чуђења и од страха нема. —
Већина је бегству спремна била. —
Кад на коњу ет’ Абоговића:
„Сложно, браћо, србска је победа!“
Викну силан, и свак храбро трза
Мача свога, на ког заборави
У првоме страху. — Напред јури
Војсковођа храбри, Абоговић,
Лево, десно секућ’ Арбанасе;
Та игра му мач у руци снажној
Кано прутић у руци дечака,
Кад у пољу на траву навали,
Те је коси ко сушта душмана;
Попрскује крвца арбанашка
Око њега, ко кад бурна киша
Из облака на земљу проспе се,
Да не можеш ока отворити,
Ако за њим узастопце сљедиш!
Па шта да вам даље испричавам? —
За два часа јуначког трвења
Не остаде нико од душмана
На бојноме пољу ван ако је
Најпре богу душу изручио,
Или руке ланцу приволео!
Силно робље за нама вучемо
Рад сведочбе, да ј’ победа наша.
Па сад збогом; хитим ка кнегињи! —
(Оде.)
ДРИНОВИЋ:
Чисто ми се крвца усијала
При причању о славноме боју,
Што задоби храбри Абоговић;
Жао ми је, да с’ тамо не десих —
Ал’ ево нам њега самог главом!
(Абоговић дође праћен заробљенима.)
АБОГОВИЋ:
Не тражите од мене милости,
Ја је немам за вас. — Није л’ срамно
Мача дизат на брата својега
Из глупога теке помамила;
Крв пролеват’ из сроднијех груди
Рад лудости свога поглавара? —
Камо оне племените крвце
У грудима вашим, што загрева
Храбро срце Кастријоте? —
Зар желите, да се одродимо? —
То ће Турчин једва дочекати;
Но чија ће кривда онда бити,
Ако месец крст часни погази,
И уздигне своју холу главу
Над земљама, зарад којих данас
У ништавој свађи гложимо се
Ми помамни? — Дижите се горе! —
Прадедови ваши војеваше
Заједнички са Душаном силним,
Своју славу у тој заједници
Налазише; — срамота је за вас,
Праунуке таких прадедова,
Сагибати колена преда мном! —
ЈЕДАН ВОЈВОДА АРБАНАШКИ:
Сгрешилисмо, то јасно видимо;
Ал’ на народ грех овај не пада,
Прости њему, да са тешке кривде
Помамнога свога поглавара
Он не страда, невин и безазлен!
Абоговић:
У кнегиње тражите милости; —
Моја мишца за њу тек се бори.
ТВРТКОВИЋ (полако другима):
Сад сте чули!
БОЖИЋ:
То је већ сувише!
ДРИНОВИЋ:
А нас јоште ни погледо није. —
ТВРТКОВИЋ:
Деспотица иде; добро паз’те!
(Јелена с пратњом дође. Шишман.)
ЈЕЛЕНА:
Заштитнику србскога престола,
Бранитељу храбром домовине,
Верном сину рода јуначкога
Поздрав носи захвална кнегиња!
АБОГОВИЋ:
Дужност своју напрам отачбине
Ево сврших, свијетла госпођо!
Победу ти доносим с бојишта: (показује на робље)
Ет’ сведочбе србскога јунаштва. —
Мишца србска још је и сад храбра,
Србска сабља још и сада сече,
Као што је под Душаном секла!
ЈЕЛЕНА:
Верујем ти, храбра војеводо;
У грудима србским стара љубав
Јоште пламти напрам отачбине,
И јунаштво старо огледа се
Још и данас на бојноме пољу;
Ал’ да нема таког војсковође,
Разборитог, мудрог и јуначког,
Који с боја увек дому своме
Са победом враћат’ се навико, —
Шта б’ хаснила храброст? —
Половина славе добивене
Војсковођи храброме припада! —
И захвалност србске владатељке
На полу се дели; бољи део
Нека прими храбри Абоговић!
БОЖИЋ (за себе):
Ох, ти змијо, — утваро проклета!
АБОГОВИЋ:
А ти прими ево срце моје,
Које т’ штује као Бога свога,
У замену за твоју захвалност!
ЈЕЛЕНА (занесе се):
Штује, велиш само? — Зар не љуби? —
Ох, говори, да л’ ме љуби? — Кажи! —
АБОГОВИЋ:
Та љуби те, госио, љуби; — веруј! —
ЈЕЛЕНА:
Па колко ме љуби? — Колко, реци? —
АБОГОВИЋ:
А зар тражиш мере? — Онда створи
Нов свет себи, с бескрајношћу
Од овога већом, па нек’ буде
Та безкрајност нова мерило ми
Осећања мојих! — (Јелена се прене) Чуј, кнегињо.
Та за тебе мач сам подизао,
Та за тебе груди ове верне
Излагао смртоносном гвожђу,
Та за тебе крвцу сам пролево —
И ти јоште не верујеш мени? —
Па чиме ћеш да т’ уверим, казуј? —
Та да могу груди растворити,
Да ми видиш плам у срцу мушком,
Што га твоје очи запалише;
И да видиш своју слику бајну
Над олтаром, што ти га сагради
Љубав моја у срцу пламтећем,
Да т’ ко Бога штује, те да једном
Речи мојој поверујеш! —
ЈЕЛЕНА:
Твојим речма ја сверовах увек, —
Ал' вечито ништ’ на свету није;
А каже се, што љубимо данас,
Са временом вредност своју губи, —
Па се бојим! — али стрпимо се —
Време све ће верно истумачит’,
Шго нам данас јоште јасно није. —
АБОГОВИЋ:
Та леденост твоја убиће ме!
Та зашто ми мајка не научи
Језик тешки ласкавоме збору,
Зашт’ ми памет тупу не изоштри
Досеткама, тим да задобијем
Срце твоје! — На што ми јунаштво,
На што слава с крвавих бојева,
На што мишца снажна, окорела,
На што поглед оштар, смртоносан,
Од ког стрепе проклети душмани,
Кад засевне из ока мргодног? —
Кад оружјем тим победит’ не ћу
Никад тебе! —
ЈЕЛЕНА:
Зар победе још ти доста није? —
Али хајдмо у дворове, кнеже,
За твој дочек све је већ спремљено:
Сваки једва чека, да угледа
Војсковођу храброг, који крвцу
За владара свога нештедице
Пролеваше, док победу сјајну
Не задоби над клетим душманом?
Може ми се јоште замерити,
Да те сама овде задржавам.
Хајдмо у двор! —
АБОГОВИЋ:
Још једно кнегињо;
Поглавари ево арбанашки,
Који јучер са голим се ножем,
Слушајући вођу бесомучног
Свога, на нас слепо подигоше, —
У ланцима, сад за милост моле. —
Кад зрак твоје владарске милости
На ме паде, — нек’ га са мном деле
Прости њима; ал’ нек’ се закуну,
Да мач више не ће подизати
Против браће једнокрвне своје!
ЈЕЛЕНА (робљу):
Устаните! — Њему захвалите,
Да милости од мене добисте;
Мач јуначан његов вас победи, —
Он вас баци у окове тешке —
Пак он за вас и милост измоли!
(Абоговић и Јелена оду на једну страну, поглавари арбанашки на другу.)
ШИШМАН (гледи за њима; за себе):
Хајде само; не ће ни вас проћи,
Што одавна вама сам намено!
(Војводама.)
Виделисте чудо невиђено?
Где јунаку таком разборитом
Једна жена мозак заврнула!
Абоговић баш се опарио
На ватреном оку кнегињином; —
Том лепиру сагореше крила.
БОЖИЋ:
Цепа ми се срце од љутине,
Видећ’ друга у лудилу таком;
У Србина још тог не доживих! —
Је ли можно, да јунаку таком
Страст проклета сву памет одузме?
ШИШМАН:
И Херкул је ишао на прело
Зарад жена, — каже стара прича; —
Кнегиња га љуби, веле људи; —
Али људи често се варају. —
Јелена је мудра... та Гркиња!
Абоговић опасан је посто! —
Он њу љуби до лудила самог
Она њега — у колко је нужно; —
Да заметне траг намери својој...
Но манимо; — наше је ћутати;
Шта се тиче худе сиротиње
Што господа по дворови раде? —
Слушати је наше, крвцу дати,
Кад владари миропомазани
Захтевају, да зевање своје
После дугих пробдивених ноћи
Каквом новом играчком разгоне! —
Родили се нисмо као они?! —
Ха, ха! Судба то је, мој пријане!
ДРИНОВИЋ:
Ху, не збори, имена ти божја!..
Свака реч ти као жеравица
На срце ми раздражено пада...
Могао бих јоште полудити
Од беснила, које ме обузе!
ШИШМАН:
Ал’ тако је! — Ко је рођен само
За оруђе туђе на свијету,
Мора трпет’ и слушат’ спокојно
Што му уста миропомазана
Са престола златног заповеде;
Поглед један из охола ока
Награде јс доста за џебрака!
Кано вашка, кад на ланцу чека
На миг свога џаидрљивог госе,
Да га пусти на дивјега вепра,
Те се после жестоког гложења
На велику радост господара
Са крвави чељусти поврати
Осакаћен, с подераном кожом,
И госи се у жестоком болу
Око ногу вије, док га овај
За знак свога редка задовољства
По рањавом телу не потапше,
И не хајућ’, што тим миловањем
Грдне ране јоште позлеђује
Удворица само још пролази,
Јер он знаде гладким улизањем
Голицати сујету владарску,
Ранећ’ ову прождрљиву халу
Измишљеним вестма о напредку
И безмерном задовољству пука,
Ма да исти у окови стење.
ТВРТКОВИЋ:
На жалост је тако! —
Родољубље, смерност и поштење
Од престола бездушно се гони,
Те им места заузму притворност,
Безобразна гордост и удворност
Презрителна, низка, и саграде
Од престола згодно легло себи
За себичност мрску и грабежну,
Где но треба величаство правде,
И истине вечне да станује.
ШИШМАН:
„Није добро свијетла госпођо,“
— Вели Јакшић, — „ти одвећ попушташ
И верујеш сувише народу! —
Треба узде боље да затегнеш;
У тебе је сила противника“ —
Ту неколко имена наброја,
Која боље засад да прећутим; —
„Удри намет јоште већи на њи;
Бесном треба јарам натакнути.“
БОЖИЋ:
Тако Јакшић дакле? — мислио сам,
Још намета није њему доста?
Та све што нам дедови стекоше,
Ето нам је подло разметнула
Угађајућ гнусним својим страстма. —
Ал’ Јакшићу није до напредка,
Но до владе, — а поред кнегиње
Те ћудљиве он нам заповеда!
ТВРТКОВИЋ:
И вредно је кад смо кукавице!
Па мисмо ти косовски потомци?
Шта је, браћо, камо нам одважност;
Зар је цела на Косову мучном
Изгинула ?
БОЖИЋ:
Ох, није, веруј ми;
Та Јакшића кад се сетим само,
Већ ми срце грчеви трзају. —
Ал’ кам’ вође, кам’ Абоговића?
Његов мач је ту од преке нужде,
Њега прво изчупат’ морамо
Из ноктију те клете Гркиње! —
ДРИНОВИЋ:
Али како? Де покажи пута. —
Пред очима већ ми пропаст стоји;
Ми гледимо скрштеним рукама,
Где чељусти већ на нас отвара.
ШИШМАН:
Не, ја видим јоште избавлења,
Где ко танка зрака просјајкује
Из шупљега ока грозне рмрти.
Ал’ се страшим отворено рећи,
Како близу спасење нам стоји.
ДРИНОВИЋ:
Кажи само што ти је на срцу;
Ми с’ искрено теби потужисмо.
БОЖИЋ:
Реци само, Шишмане, слободно;
Нас троица сви смо за једнога,
Што ти рекнеш, овде је мишљено.
ШИШМАН:
Жао ми је баш Абоговића,
Јер га љубим као брата свога
Са врлина, јунаштва његовог.
А и ко му с’ не би поклонио.
Мужу таком, храбром, узоритом,
Мудре главе, срца племенита?
Па с тога ме срце заболело,
Када видох, где уђе у клопку,
Што му наша кнегиња подметну.
За таког је мужа престо златни,
Да с' на њему слави и поноси,
А не труле груди удовице
Размажене...
Ја вас питам, свијетла господо:
Је ли вредно, — па је ли наметно,
Своју снагу истрошит’ о таке
Измождене развалине? —
Чисто бих га силом отргао!
ТВРТКОВИЋ:
Ја кнегињу више слушат’ не ћу,
Ма се моро поклонит’ корану!
Ево овде јавно исповедам:
Идем дома, народу ћу казат’,
Какав гад му на престолу седи;
Сав ћу народ дићи на оружје,
Пак ил’ ћу њу стерати с’ престола,
Ил’ ме не ће бити на свијету!
БОЖИЋ:
Пет тисућа храбрих Рудничана
За по часа на ногама биће,
Да с’ одзову седоме Божићу,
И Дриновић толико ће кренут’.
Нас троица, овако здружени,
Могли би се на Сгамбол кренути
А уз то је народ већ распаљен.
ШИШМАН:
Намера је добра; само једно Изпустисте лако из очију,
Што све махом уништити може.
ДРИНОВИЋ:
То би било?
ШИШМАН:
Абоговић не ће
Одустати хтети од кнегиње,
Него ће се у заблуди својој
У обрану још подићи њену.
ДРИНОВИЋ:
До сто врага, то Је лако можно!
Онда су нам сви напори наши
Узалудни, сав умишљај згодни
Остао би без икаква плода. —
Па како је томе доскочити?
Напни силе бистрог свога умља,
Изглађеног дворском лукавштином,
Па нам казуј, како да ту стену,
Што на мору наших врелих жеља,
Хитећ’ брод наш тако заустави,
Обиђемо; јер ми смо ти, брате,
Невештији у тим досеткама
Него деца пузећа у ходу. —
ШИШМАН:
Њих се двоје завадит’ морају!
БОЖИЋ:
Најкраћи је пут то; али како?
ШИШМАН:
Држим да се у рачуну своме
Преварити не ћу. — Мислим вако;
Јелена је слаба , — та жена је!
Сујетна је, охола, ћудљива.
Те слабости ваља раздражити,
Напујдати прот Абоговића;
Буде л' једном поверење њено,
Које има у Абоговића,
Уздрмано, — плануће и сама! —
Ја ћу тајно у срце јој слабо
Вргну т’ угаљ сумње проти њему
Отров сумње и најтврђи темељ
Поверења слепог подгризује,
Претвориће и љубави пламен
У плах огањ мржње халовите, —
Жестоко јој срце не ће моћи
Ову сумњу за дуго тајати; —
То ће биги лек Абоговићу! —
Но докле је гвожђе јоште врело
Извичите њега за Деспота, —
Онда више натраг моћи не ће.
ДРИНОВИЋ:
Добра мисо; о изредна мисо;
Тим бар путем сигурно идемо!
ШИШМАН:
Код Јакшића завист већ је будна;
Више сам му пута ухватио
Намрштени поглед, где засевну
У подмуклој ватри, пунцат мржње
Ко сур облак што је препун града,
Као муња на Абоговића; —
Моје око редко кад се вара. —
Згодна ће му то прилика бити.
Да опрости гњев свој силовити
Од окова несносних му веће; —
Међ кнегињом и Абоговнћем
Зид ће бити Јакшић непроходни.
ТВРТКОВИЋ:
Умишљај је добар; на тај начин
Победа нам изостати не ће.
БОЖИЋ:
Врсни друже, буди нам на руци,
Да намеру своју извршимо;
А моје ти поштење залажем,
Награда ти изостати не ће.
ШИШМАН:
Хоћу, хоћу, та мржња ме гони,
Коју носи срце узаврело
Противу крвнице. Морамо је
Уклонити са престола србског.
Ма сам нако њојзи помагао! —
Задрж’те се још у Смедереву,
Док размислим све, што чинит’ ваља;
Ја ћу доћи, да у договору
Разборитом споразумемо се. —
А сад збогом! —
БОЖИЋ (рукује се с њиме):
Збогом, друже; скорим нас походи.
ШИШМАН:
Реч задана светиња је мени!
(војводе оду)
Хајд’, будале, стрмоглав падајте
У провалу, коју ја вам градим
Лукавштином, лажом, претварањем. —
Копилетом до скора ме звасте,
Ко скота ме досад презирасте —
А данас ме другом називате.
Врсним другом својим! — Хајд’, нека вас;
Копилан ће вама главе доћи...
Оче, оче, видићеш освету
За неправду, што ме без имена
Остави на свету; — зато ћу се
Напатити твојијех синова! —
За часове, дане оне горке,
И године чемерне и јадне,
Што ми мајка, твоја љубазница,
Попљувана, гоњена од света,
У мукама презрена проживи,
Платиће ми твоја Деспотица. —
Мајко, мајко, видиш ли ме од’зго?
Гле освету што за тебе справља
Живи спомен твог млађаног греха,
Плод љубави твоје нерасудне, —
Копиланче твоје!...
Сад кнегињи, па вешто лагати,
Претварат’ се, плакат’, смешити се
Како каде нужда узахтева;
Док у мрежу све их не уловим,
И после их у пропаст не сурвам!
(Оде.)
|